Guidelines for the Alternative Care of Children on the report of the Third Committee (A/64/434)

Resolution adopted by the General Assembly 64/142

      The General Assembly,
      Reaffirming the Universal Declaration of Human Rights and the Convention on the Rights of the Child, and celebrating the twentieth anniversary of the Convention in 2009,
      Reaffirming also all previous resolutions on the rights of the child of the Human Rights Council, the Commission on Human Rights and the General Assembly, the most recent being Council resolutions 7/29 of 28 March 2008, 9/13 of 24 September 2008 and 10/8 of 26 March 2009 and Assembly resolution 63/241 of 24 December 2008,
      Considering that the Guidelines for the Alternative Care of Children, the text of which is annexed to the present resolution, set out desirable orientations for policy and practice with the intention of enhancing the implementation of the Convention on the Rights of the Child and of relevant provisions of other international instruments regarding the protection and well-being of children deprived of parental care or who are at risk of being so,
      1. Welcomes the Guidelines for the Alternative Care of Children, as contained in the annex to the present resolution, as a set of orientations to help to inform policy and practice;
      2. Encourages States to take the Guidelines into account and to bring them to the attention of the relevant executive, legislative and judiciary bodies of government, human rights defenders and lawyers, the media and the public in general;
      3. Requests the Secretary-General, within existing resources, to take steps to disseminate the Guidelines in all the official languages of the United Nations, including by transmitting them to all Member States, regional commissions and relevant intergovernmental and non-governmental organizations.

65th plenary meeting

18 December 2009

Annex

Guidelines for the Alternative Care of Children

I. Purpose

      1. The present Guidelines are intended to enhance the implementation of the Convention on the Rights of the Child and of relevant provisions of other international instruments regarding the protection and well-being of children who are deprived of parental care or who are at risk of being so.
      2. Against the background of these international instruments and taking account of the developing body of knowledge and experience in this sphere, the Guidelines set out desirable orientations for policy and practice. They are designed for wide dissemination among all sectors directly or indirectly concerned with issues relating to alternative care, and seek in particular:
      (a) To support efforts to keep children in, or return them to, the care of their family or, failing this, to find another appropriate and permanent solution, including adoption and kafala of Islamic law;
      (b) To ensure that, while such permanent solutions are being sought, or in cases where they are not possible or are not in the best interests of the child, the most suitable forms of alternative care are identified and provided, under conditions that promote the child’s full and harmonious development;
      (c) To assist and encourage Governments to better implement their responsibilities and obligations in these respects, bearing in mind the economic, social and cultural conditions prevailing in each State; and
      (d) To guide policies, decisions and activities of all concerned with social protection and child welfare in both the public and the private sectors, including civil society.

II. General principles and perspectives

A. The child and the family

      3. The family being the fundamental group of society and the natural environment for the growth, well-being and protection of children, efforts should primarily be directed to enabling the child to remain in or return to the care of his/her parents, or when appropriate, other close family members. The State should ensure that families have access to forms of support in the caregiving role.
      4. Every child and young person should live in a supportive, protective and caring environment that promotes his/her full potential. Children with inadequate or no parental care are at special risk of being denied such a nurturing environment.
      5. Where the child’s own family is unable, even with appropriate support, to provide adequate care for the child, or abandons or relinquishes the child, the State is responsible for protecting the rights of the child and ensuring appropriate alternative care, with or through competent local authorities and duly authorized civil society organizations. It is the role of the State, through its competent authorities, to ensure the supervision of the safety, well-being and development of any child placed in alternative care and the regular review of the appropriateness of the care arrangement provided.
      6. All decisions, initiatives and approaches falling within the scope of the present Guidelines should be made on a case-by-case basis, with a view, notably, to ensuring the child’s safety and security, and must be grounded in the best interests and rights of the child concerned, in conformity with the principle of non-discrimination and taking due account of the gender perspective. They should respect fully the child’s right to be consulted and to have his/her views duly taken into account in accordance with his/her evolving capacities, and on the basis of his/her access to all necessary information. Every effort should be made to enable such consultation and information provision to be carried out in the child’s preferred language.
      7. In applying the present Guidelines, determination of the best interests of the child shall be designed to identify courses of action for children deprived of parental care, or at risk of being so, that are best suited to satisfying their needs and rights, taking into account the full and personal development of their rights in their family, social and cultural environment and their status as subjects of rights, both at the time of the determination and in the longer term. The determination process should take account of, inter alia, the right of the child to be heard and to have his/her views taken into account in accordance with his/her age and maturity.
      8. States should develop and implement comprehensive child welfare and protection policies within the framework of their overall social and human development policy, with attention to the improvement of existing alternative care provision, reflecting the principles contained in the present Guidelines.
      9. As part of efforts to prevent the separation of children from their parents, States should seek to ensure appropriate and culturally sensitive measures:
      (a) To support family caregiving environments whose capacities are limited by factors such as disability, drug and alcohol misuse, discrimination against families with indigenous or minority backgrounds, and living in armed conflict regions or under foreign occupation;
      (b) To provide appropriate care and protection for vulnerable children, such as child victims of abuse and exploitation, abandoned children, children living on the street, children born out of wedlock, unaccompanied and separated children, internally displaced and refugee children, children of migrant workers, children of asylum-seekers, or children living with or affected by HIV/AIDS and other serious illnesses.
      10. Special efforts should be made to tackle discrimination on the basis of any status of the child or parents, including poverty, ethnicity, religion, sex, mental and physical disability, HIV/AIDS or other serious illnesses, whether physical or mental, birth out of wedlock, and socio-economic stigma, and all other statuses and circumstances that can give rise to relinquishment, abandonment and/or removal of a child.

B. Alternative care

      11. All decisions concerning alternative care should take full account of the desirability, in principle, of maintaining the child as close as possible to his/her habitual place of residence, in order to facilitate contact and potential reintegration with his/her family and to minimize disruption of his/her educational, cultural and social life.
      12. Decisions regarding children in alternative care, including those in informal care, should have due regard for the importance of ensuring children a stable home and of meeting their basic need for safe and continuous attachment to their caregivers, with permanency generally being a key goal.
      13. Children must be treated with dignity and respect at all times and must benefit from effective protection from abuse, neglect and all forms of exploitation, whether on the part of care providers, peers or third parties, in whatever care setting they may find themselves.
      14. Removal of a child from the care of the family should be seen as a measure of last resort and should, whenever possible, be temporary and for the shortest possible duration. Removal decisions should be regularly reviewed and the child’s return to parental care, once the original causes of removal have been resolved or have disappeared, should be in the best interests of the child, in keeping with the assessment foreseen in paragraph 49 below.
      15. Financial and material poverty, or conditions directly and uniquely imputable to such poverty, should never be the only justification for the removal of a child from parental care, for receiving a child into alternative care, or for preventing his/her reintegration, but should be seen as a signal for the need to provide appropriate support to the family.
      16. Attention must be paid to promoting and safeguarding all other rights of special pertinence to the situation of children without parental care, including, but not limited to, access to education, health and other basic services, the right to identity, freedom of religion or belief, language and protection of property and inheritance rights.
      17. Siblings with existing bonds should in principle not be separated by placements in alternative care unless there is a clear risk of abuse or other justification in the best interests of the child. In any case, every effort should be made to enable siblings to maintain contact with each other, unless this is against their wishes or interests.
      18. Recognizing that, in most countries, the majority of children without parental care are looked after informally by relatives or others, States should seek to devise appropriate means, consistent with the present Guidelines, to ensure their welfare and protection while in such informal care arrangements, with due respect for cultural, economic, gender and religious differences and practices that do not conflict with the rights and best interests of the child.
      19. No child should be without the support and protection of a legal guardian or other recognized responsible adult or competent public body at any time.
      20. The provision of alternative care should never be undertaken with a prime purpose of furthering the political, religious or economic goals of the providers.
      21. The use of residential care should be limited to cases where such a setting is specifically appropriate, necessary and constructive for the individual child concerned and in his/her best interests.
      22. In accordance with the predominant opinion of experts, alternative care for young children, especially those under the age of 3 years, should be provided in family-based settings. Exceptions to this principle may be warranted in order to prevent the separation of siblings and in cases where the placement is of an emergency nature or is for a predetermined and very limited duration, with planned family reintegration or other appropriate long-term care solution as its outcome.
      23. While recognizing that residential care facilities and family-based care complement each other in meeting the needs of children, where large residential care facilities (institutions) remain, alternatives should be developed in the context of an overall deinstitutionalization strategy, with precise goals and objectives, which will allow for their progressive elimination. To this end, States should establish care standards to ensure the quality and conditions that are conducive to the child’s development, such as individualized and small-group care, and should evaluate existing facilities against these standards. Decisions regarding the establishment of, or permission to establish, new residential care facilities, whether public or private, should take full account of this deinstitutionalization objective and strategy.

Measures to promote application

      24. States should, to the maximum extent of their available resources and, where appropriate, within the framework of development cooperation, allocate human and financial resources to ensure the optimal and progressive implementation of the present Guidelines throughout their respective territories in a timely manner. States should facilitate active cooperation among all relevant authorities and the mainstreaming of child and family welfare issues within all ministries directly or indirectly concerned.
      25. States are responsible for determining any need for, and requesting, international cooperation in implementing the present Guidelines. Such requests should be given due consideration and should receive a favourable response wherever possible and appropriate. The enhanced implementation of the present Guidelines should figure in development cooperation programmes. When providing assistance to a State, foreign entities should abstain from any initiative inconsistent with the Guidelines.
      26. Nothing in the present Guidelines should be interpreted as encouraging or condoning lower standards than those that may exist in given States, including in their legislation. Similarly, competent authorities, professional organizations and others are encouraged to develop national or professionally specific guidelines that build upon the letter and spirit of the present Guidelines.

III. Scope of the Guidelines

      27. The present Guidelines apply to the appropriate use and conditions of alternative formal care for all persons under the age of 18 years, unless, under the law applicable to the child, majority is attained earlier. Only where indicated do the Guidelines also apply to informal care settings, having due regard for both the important role played by the extended family and the community and the obligations of States for all children not in the care of their parents or legal and customar y caregivers, as set out in the Convention on the Rights of the Child.28. Principles in the present Guidelines are also applicable, as appropriate, to young persons already in alternative care and who need continuing care or support for a transitional period after reaching the age of majority under applicable law.
      29. For the purposes of the present Guidelines, and subject, notably, to the exceptions listed in paragraph 30 below, the following definitions shall apply:
      (a) Children without parental care: all children not in the overnight care of at least one of their parents, for whatever reason and under whatever circumstances. Children without parental care who are outside their country of habitual residence or victims of emergency situations may be designated as:
      (i) “Unaccompanied” if they are not cared for by another relative or an adult who by law or custom is responsible for doing so; or
      (ii) “Separated” if they are separated from a previous legal or customary primary caregiver, but who may nevertheless be accompanied by another relative;
      (b) Alternative care may take the form of:
      (i) Informal care: any private arrangement provided in a family environment, whereby the child is looked after on an ongoing or indefinite basis by relatives or friends (informal kinship care) or by others in their individual capacity, at the initiative of the child, his/her parents or other person without this arrangement having been ordered by an administrative or judicial authority or a duly accredited body;
      (ii) Formal care: all care provided in a family environment which has been ordered by a competent administrative body or judicial authority, and all care provided in a residential environment, including in private facilities, whether or not as a result of administrative or judicial measures;
      (c) With respect to the environment where it is provided, alternative care may be:
      (i) Kinship care: family-based care within the child’s extended family or with close friends of the family known to the child, whether formal or informal in nature;
      (ii) Foster care: situations where children are placed by a competent authority for the purpose of alternative care in the domestic environment of a family other than the children’s own family that has been selected, qualified, approved and supervised for providing such care;
      (iii) Other forms of family-based or family-like care placements;
      (iv) Residential care: care provided in any non-family-based group setting, such as places of safety for emergency care, transit centres in emergency situations, and all other short- and long-term residential care facilities, including group homes;
      (v) Supervised independent living arrangements for children;
      (d) With respect to those responsible for alternative care:
      (i) Agencies are the public or private bodies and services that organize alternative care for children;
      (ii) Facilities are the individual public or private establishments that provide residential care for children.
      30. The scope of alternative care as foreseen in the present Guidelines does not extend, however, to:
      (a) Persons under the age of 18 years who are deprived of their liberty by decision of a judicial or administrative authority as a result of being alleged as, accused of or recognized as having infringed the law, and whose situation is covered by the United Nations Standard Minimum Rules for the Administration of Juvenile Justice and the United Nations Rules for the Protection of Juveniles Deprived of Their Liberty;
      (b) Care by adoptive parents from the moment the child concerned is effectively placed in their custody pursuant to a final adoption order, as of which moment, for the purposes of the present Guidelines, the child is considered to be in parental care. The Guidelines are, however, applicable to pre-adoption or probationary placement of a child with the prospective adoptive parents, as far as they are compatible with requirements governing such placements as stipulated in other relevant international instruments;
      (c) Informal arrangements whereby a child voluntarily stays with relatives or friends for recreational purposes and reasons not connected with the parents’ general inability or unwillingness to provide adequate care.
      31. Competent authorities and others concerned are also encouraged to make use of the present Guidelines, as applicable, at boarding schools, hospitals, centres for children with mental and physical disabilities or other special needs, camps, the workplace and other places which may be responsible for the care of children.

IV. Preventing the need for alternative care

A. Promoting parental care

      32. States should pursue policies that ensure support for families in meeting their responsibilities towards the child and promote the right of the child to have a relationship with both parents. These policies should address the root causes of child abandonment, relinquishment and separation of the child from his/her family by ensuring, inter alia, the right to birth registration, and access to adequate housing and to basic health, education and social welfare services, as well as by promoting measures to combat poverty, discrimination, marginalization, stigmatization, violence, child maltreatment and sexual abuse, and substance abuse.
      33. States should develop and implement consistent and mutually reinforcing family-oriented policies designed to promote and strengthen parents’ ability to care for their children.
      34. States should implement effective measures to prevent child abandonment, relinquishment and separation of the child from his/her family. Social policies and programmes should, inter alia, empower families with attitudes, skills, capacities and tools to enable them to provide adequately for the protection, care and development of their children. The complementary capacities of the State and civil society, including non-governmental and community-based organizations, religious leaders and the media should be engaged to this end. These social protection measures should include:(a) Family strengthening services, such as parenting courses and sessions, the promotion of positive parent-child relationships, conflict resolution skills, opportunities for employment and income generation and, where required, social assistance;
      (b) Supportive social services, such as day care, mediation and conciliation services, substance abuse treatment, financial assistance, and services for parents and children with disabilities. Such services, preferably of an integrated and non-intrusive nature, should be directly accessible at the community level and should actively involve the participation of families as partners, combining their resources with those of the community and the carer;
      (c) Youth policies aiming at empowering youth to face positively the challenges of everyday life, including when they decide to leave the parental home, and preparing future parents to make informed decisions regarding their sexual and reproductive health and to fulfil their responsibilities in this respect.
      35. Various complementary methods and techniques should be used for family support, varying throughout the process of support, such as home visits, group meetings with other families, case conferences and securing commitments by the family concerned. They should be directed towards both facilitating intrafamilial relationships and promoting the family’s integration within its community.
      36. Special attention should be paid, in accordance with local laws, to the provision and promotion of support and care services for single and adolescent parents and their children, whether or not born out of wedlock. States should ensure that adolescent parents retain all rights inherent to their status both as parents and as children, including access to all appropriate services for their own development, allowances to which parents are entitled, and their inheritance rights. Measures should be adopted to ensure the protection of pregnant adolescents and to guarantee that they do not interrupt their studies. Efforts should also be made to reduce the stigma attached to single and adolescent parenthood.
      37. Support and services should be available to siblings who have lost their parents or caregivers and choose to remain together in their household, to the extent that the eldest sibling is both willing and deemed capable of acting as the household head. States should ensure, including through the appointment of a legal guardian, a recognized responsible adult or, where appropriate, a public body legally mandated to act as guardian, as stipulated in paragraph 19 above, that such households benefit from mandatory protection from all forms of exploitation and abuse, and supervision and support on the part of the local community and its competent services, such as social workers, with particular concern for the children’s health, housing, education and inheritance rights. Special attention should be given to ensuring that the head of such a household retains all rights inherent to his/her child status, including access to education and leisure, in addition to his/her rights as a household head.
      38. States should ensure opportunities for day care, including all-day schooling, and respite care which would enable parents better to cope with their overall responsibilities towards the family, including additional responsibilities inherent in caring for children with special needs.

Preventing family separation

      39. Proper criteria based on sound professional principles should be developed and consistently applied for assessing the child’s and the family’s situation, including the family’s actual and potential capacity to care for the child, in cases where the competent authority or agency has reasonable grounds to believe that the well-being of the child is at risk.
      40. Decisions regarding removal or reintegration should be based on this assessment and should be made by suitably qualified and trained professionals, on behalf of or authorized by a competent authority, in full consultation with all concerned and bearing in mind the need to plan for the child’s future.
      41. States are encouraged to adopt measures for the integral protection and guarantee of rights during pregnancy, birth and the breastfeeding period, in order to ensure conditions of dignity and equality for the adequate development of the pregnancy and the care of the child. Therefore, support programmes should be provided to future mothers and fathers, particularly adolescent parents, who have difficulty exercising their parental responsibilities. Such programmes should aim at empowering mothers and fathers to exercise their parental responsibilities in conditions of dignity and at avoiding their being induced to surrender their child because of their vulnerability.
      42. When a child is relinquished or abandoned, States should ensure that this may take place in conditions of confidentiality and safety for the child, respecting his/her right to access information on his/her origins where appropriate and possible under the law of the State.
      43. States should formulate clear policies to address situations where a child has been abandoned anonymously, which indicate whether and how family tracing should be undertaken and reunification or placement within the extended family pursued. Policies should also allow for timely decision-making on the child’s eligibility for permanent family placement and for arranging such placements expeditiously.
      44. When a public or private agency or facility is approached by a parent or legal guardian wishing to relinquish a child permanently, the State should ensure that the family receives counselling and social support to encourage and enable them to continue to care for the child. If this fails, a social worker or other appropriate professional assessment should be undertaken to determine whether there are other family members who wish to take permanent responsibility for the child, and whether such arrangements would be in the best interests of the child. Where such arrangements are not possible or are not in the best interests of the child, efforts should be made to find a permanent family placement within a reasonable period.
      45. When a public or private agency or facility is approached by a parent or caregiver wishing to place a child in care for a short or indefinite period, the State should ensure the availability of counselling and social support to encourage and enable him or her to continue to care for the child. A child should be admitted to alternative care only when such efforts have been exhausted and acceptable and justified reasons for entry into care exist.
      46. Specific training should be provided to teachers and others working with children in order to help them to identify situations of abuse, neglect, exploitation or risk of abandonment and to refer such situations to competent bodies.
      47. Any decision to remove a child against the will of his/her parents must be made by competent authorities, in accordance with applicable law and procedures and subject to judicial review, the parents being assured the right of appeal and access to appropriate legal representation.
      48. When the child’s sole or main carer may be the subject of deprivation of liberty as a result of preventive detention or sentencing decisions, non-custodial remand measures and sentences should be taken in appropriate cases wherever possible, the best interests of the child being given due consideration. States should take into account the best interests of the child when deciding whether to remove children born in prison and children living in prison with a parent. The removal of such children should be treated in the same way as other instances where separation is considered. Best efforts should be made to ensure that children remaining in custody with their parent benefit from adequate care and protection, while guaranteeing their own status as free individuals and access to activities in the community.

B. Promoting family reintegration

      49. In order to prepare and support the child and the family for his/her possible return to the family, his/her situation should be assessed by a duly designated individual or team with access to multidisciplinary advice, in consultation with the different actors involved (the child, the family, the alternative caregiver), so as to decide whether the reintegration of the child in the family is possible and in the best interests of the child, which steps this would involve and under whose supervision.
      50. The aims of the reintegration and the family’s and alternative caregiver ’s principal tasks in this respect should be set out in writing and agreed on by all concerned.
      51. Regular and appropriate contact between the child and his/her family specifically for the purpose of reintegration should be developed, supported and monitored by the competent body.
      52. Once decided, the reintegration of the child in his/her family should be designed as a gradual and supervised process, accompanied by follow-up and support measures that take account of the child’s age, needs and evolving capacities, as well as the cause of the separation.

V. Framework of care provision

      53. In order to meet the specific psychoemotional, social and other needs of each child without parental care, States should take all necessary measures to ensure that the legislative, policy and financial conditions exist to provide for adequate alternative care options, with priority to family- and community-based solutions.
      54. States should ensure the availability of a range of alternative care options, consistent with the general principles of the present Guidelines, for emergency, short-term and long-term care.
      55. States should ensure that all entities and individuals engaged in the provision of alternative care for children receive due authorization to do so from a competent authority and are subject to regular monitoring and review by the latter in keeping with the present Guidelines. To this end, these authorities should develop appropriate criteria for assessing the professional and ethical fitness of care providers and for their accreditation, monitoring and supervision.
      56. With regard to informal care arrangements for the child, whether within the extended family, with friends or with other parties, States should, where appropriate, encourage such carers to notify the competent authorities accordingly so that they and the child may receive any necessary financial and other support that would promote the child’s welfare and protection. Where possible and appropriate, States should encourage and enable informal caregivers, with the consent of the child and parents concerned, to formalize the care arrangement after a suitable lapse of time, to the extent that the arrangement has proved to be in the best interests of the child to date and is expected to continue in the foreseeable future.

VI. Determination of the most appropriate form of care

      57. Decision-making on alternative care in the best interests of the child should take place through a judicial, administrative or other adequate and recognized procedure, with legal safeguards, including, where appropriate, legal representation on behalf of children in any legal proceedings. It should be based on rigorous assessment, planning and review, through established structures and mechanisms, and should be carried out on a case-by-case basis, by suitably qualified professionals in a multidisciplinary team, wherever possible. It should involve full consultation at all stages with the child, according to his/her evolving capacities, and with his/her parents or legal guardians. To this end, all concerned should be provided with the necessary information on which to base their opinion. States should make every effort to provide adequate resources and channels for the training and recognition of the professionals responsible for determining the best form of care so as to facilitate compliance with these provisions.
      58. Assessment should be carried out expeditiously, thoroughly and carefully. It should take into account the child’s immediate safety and well-being, as well as his/her longer-term care and development, and should cover the child’s personal and developmental characteristics, ethnic, cultural, linguistic and religious background, family and social environment, medical history and any special needs.
      59. The resulting initial and review reports should be used as essential tools for planning decisions from the time of their acceptance by the competent authorities onwards, with a view to, inter alia, avoiding undue disruption and contradictory decisions.
      60. Frequent changes in care setting are detrimental to the child’s development and ability to form attachments, and should be avoided. Short-term placements should aim at enabling an appropriate permanent solution to be arranged. Permanency for the child should be secured without undue delay through reintegration in his/her nuclear or extended family or, if this is not possible, in an alternative stable family setting or, where paragraph 21 above applies, in stable and appropriate residential care.
      61. Planning for care provision and permanency should be carried out from the earliest possible time, ideally before the child enters care, taking into account the immediate and longer-term advantages and disadvantages of each option considered, and should comprise short- and long-term propositions.
      62. Planning for care provision and permanency should be based on, notably, the nature and quality of the child’s attachment to his/her family, the family’s capacity to safeguard the child’s well-being and harmonious development, the child’s need or desire to feel part of a family, the desirability of the child remaining within his/her community and country, the child’s cultural, linguistic and religious background, and the child’s relationships with siblings, with a view to avoiding their separation.
      63. The plan should clearly state, inter alia, the goals of the placement and the measures to achieve them.
      64. The child and his/her parents or legal guardians should be fully informed about the alternative care options available, the implications of each option and their rights and obligations in the matter.
      65. The preparation, enforcement and evaluation of a protective measure for a child should be carried out, to the greatest extent possible, with the participation of his/her parents or legal guardians and potential foster carers and caregivers, with respect to his/her particular needs, convictions and special wishes. At the request of the child, parents or legal guardians, other important persons in the child’s life may also be consulted in any decision-making process, at the discretion of the competent authority.
      66. States should ensure that any child who has been placed in alternative care by a properly constituted court, tribunal or administrative or other competent body, as well as his/her parents or others with parental responsibility, are given the opportunity to make representations on the placement decision before a court, are informed of their rights to make such representations and are assisted in doing so.
      67. States should ensure the right of any child who has been placed in temporary care to regular and thorough review – preferably at least every three months – of the appropriateness of his/her care and treatment, taking into account, notably, his/her personal development and any changing needs, developments in his/her family environment, and the adequacy and necessity of the current placement in these circumstances. The review should be carried out by duly qualified and authorized persons, and should fully involve the child and all relevant persons in the child’s life.
      68. The child should be prepared for all changes of care settings resulting from the planning and review processes.

VII. Provision of alternative care

A. Policies

      69. It is a responsibility of the State or appropriate level of government to ensure the development and implementation of coordinated policies regarding formal and informal care for all children who are without parental care. Such policies should be based on sound information and statistical data. They should define a process for determining who has responsibility for a child, taking into account the role of the child’s parents or principal caregivers in his/her protection, care and development. Presumptive responsibility, unless shown to be otherwise, is with the child’s parents or principal caregivers.
      70. All State entities involved in the referral of, and assistance to, children without parental care, in cooperation with civil society, should adopt policies and procedures which favour information-sharing and networking between agencies and individuals in order to ensure effective care, aftercare and protection for these children. The location and/or design of the agency responsible for the oversight of alternative care should be established so as to maximize its accessibility to those who require the services provided.
      71. Special attention should be paid to the quality of alternative care provision, both in residential and in family-based care, in particular with regard to the professional skills, selection, training and supervision of carers. Their role and functions should be clearly defined and clarified with respect to those of the child’s parents or legal guardians.
      72. In each country, the competent authorities should draw up a document setting out the rights of children in alternative care in keeping with the present Guidelines. Children in alternative care should be enabled to understand fully the rules, regulations and objectives of the care setting and their rights and obligations therein.
      73. All alternative care provision should be based on a written statement of the provider ’s aims and objectives in providing the service and the nature of the provider ’s responsibilities to the child that reflects the standards set by the Convention on the Rights of the Child,the present Guidelines and applicable law. All providers should be appropriately qualified or approved in accordance with legal requirements to provide alternative care services.
      74. A regulatory framework should be established to ensure a standard process for the referral or admission of a child to an alternative care setting.
      75. Cultural and religious practices regarding the provision of alternative care, including those related to gender perspectives, should be respected and promoted to the extent that they can be shown to be consistent with the rights and best interestsof the children. The process of considering whether such practices should be promoted should be carried out in a broadly participatory way, involving the cultural and religious leaders concerned, professionals and those caring for children without parental care, parents and other relevant stakeholders, as well as the children themselves.

1. Informal care

      76. With a view to ensuring that appropriate conditions of care are met in informal care provided by individuals or families, States should recognize the role played by this type of care and take adequate measures to support its optimal provision on the basis of an assessment of which particular settings may require special assistance or oversight.
      77. Competent authorities should, where appropriate, encourage informal carers to notify the care arrangement and should seek to ensure their access to all available services and benefits likely to assist them in discharging their duty to care for and protect the child.
      78. The State should recognize the de facto responsibility of informal carers for the child.
      79. States should devise special and appropriate measures designed to protect children in informal care from abuse, neglect, child labour and all other forms of exploitation, with particular attention to informal care provided by non-relatives, or by relatives previously unknown to the children or living far from the children’s habitual place of residence.

2. General conditions applying to all forms of formal alternative care arrangements

      80. The transfer of a child into alternative care should be carried out with the utmost sensitivity and in a child-friendly manner, in particular involving specially trained and, in principle, non-uniformed personnel.
      81. When a child is placed in alternative care, contact with his/her family, as well as with other persons close to him or her, such as friends, neighbours and previous carers, should be encouraged and facilitated, in keeping with the child’s protection and best interests. The child should have access to information on the situation of his/her family members in the absence of contact with them.
      82. States should pay special attention to ensuring that children in alternative care because of parental imprisonment or prolonged hospitalization have the opportunity to maintain contact with their parents and receive any necessary counselling and support in that regard.
      83. Carers should ensure that children receive adequate amounts of wholesome and nutritious food in accordance with local dietary habits and relevant dietary standards, as well as with the children’s religious beliefs. Appropriate nutritional supplementation should also be provided when necessary.
      84. Carers should promote the health of the children for whom they are responsible and make arrangements to ensure that medical care, counselling and support are made available as required.
      85. Children should have access to formal, non-formal and vocational education in accordance with their rights, to the maximum extent possible in educational facilities in the local community.
      86. Carers should ensure that the right of every child, including children with disabilities, living with or affected by HIV/AIDS or having any other special needs, to develop through play and leisure activities is respected and that opportunities for such activities are created within and outside the care setting. Contact with the children and others in the local community should be encouraged and facilitated.
      87. The specific safety, health, nutritional, developmental and other needs of babies and young children, including those with special needs, should be catered for in all care settings, including ensuring their ongoing attachment to a specific carer.88. Children should be allowed to satisfy the needs of their religious and spiritual life, including by receiving visits from a qualified representative of their religion, and to freely decide whether or not to participate in religious services, religious education or counselling. The child’s own religious background should be respected, and no child should be encouraged or persuaded to change his/her religion or belief during a care placement.
      89. All adults responsible for children should respect and promote the right to privacy, including appropriate facilities for hygiene and sanitary needs, respecting gender differences and interaction, and adequate, secure and accessible storage space for personal possessions.
      90. Carers should understand the importance of their role in developing positive, safe and nurturing relationships with children, and should be able to do so.
      91. Accommodation in all alternative care settings should meet the requirements of health and safety.
      92. States must ensure through their competent authorities that accommodation provided to children in alternative care, and their supervision in such placements, enable them to be effectively protected against abuse. Particular attention needs to be paid to the age, maturity and degree of vulnerability of each child in determining his/her living arrangements. Measures aimed at protecting children in care should be in conformity with the law and should not involve unreasonable constraints on their liberty and conduct in comparison with children of similar age in their community.
      93. All alternative care settings should provide adequate protection to children from abduction, trafficking, sale and all other forms of exploitation. Any consequent constraints on their liberty and conduct should be no more than are strictly necessary to ensure their effective protection from such acts.
      94. All carers should promote and encourage children and young people to develop and exercise informed choices, taking account of acceptable risks and the child’s age, and according to his/her evolving capacities.
      95. States, agencies and facilities, schools and other community services should take appropriate measures to ensure that children in alternative care are not stigmatized during or after their placement. This should include efforts to minimize the identification of children as being looked after in an alternative care setting.
      96. All disciplinary measures and behaviour management constituting torture, cruel, inhuman or degrading treatment, including closed or solitary confinement or any other forms of physical or psychological violence that are likely to compromise the physical or mental health of the child, must be strictly prohibited in conformity with international human rights law. States must take all necessary measures to prevent such practices and ensure that they are punishable by law. Restriction of contact with members of the child’s family and other persons of special importance to the child should never be used as a sanction.
      97. Use of force and restraints of whatever nature should not be authorized unless strictly necessary for safeguarding the child’s or others’ physical or psychological integrity, in conformity with the law and in a reasonable and proportionate manner and with respect for the fundamental rights of the child. Restraint by means of drugs and medication should be based on therapeutic needs and should never be employed without evaluation and prescription by a specialist.
      98. Children in care should be offered access to a person of trust in whom they may confide in total confidentiality. This person should be designated by the competent authority with the agreement of the child concerned. The child should be informed that legal or ethical standards may require breaching confidentiality under certain circumstances.
      99. Children in care should have access to a known, effective and impartial mechanism whereby they can notify complaints or concerns regarding their treatment or conditions of placement. Such mechanisms should include initial consultation, feedback, implementation and further consultation. Young people with previous care experience should be involved in this process, due weight being given to their opinions. This process should be conducted by competent persons trained to work with children and young people.
      100. To promote the child’s sense of self-identity, a life story book comprising appropriate information, pictures, personal objects and mementoes regarding each step of the child’s life should be maintained with the child’s participation and made available to the child throughout his/her life.

B. Legal responsibility for the child

      101. In situations where the child’s parents are absent or are incapable of making day-to-day decisions in the best interests of the child, and the child’s placement in alternative care has been ordered or authorized by a competent administrative body or judicial authority, a designated individual or competent entity should be vested with the legal right and responsibility to make such decisions in the place of parents, in full consultation with the child. States should ensure that a mechanism is in place for designating such an individual or entity.
      102. Such legal responsibility should be attributed by the competent authorities and be supervised directly by them or through formally accredited entities, including non-governmental organizations. Accountability for the actions of the individual or entity concerned should lie with the designating body.
      103. Persons exercising such legal responsibility should be reputable individuals with relevant knowledge of children’s issues, an ability to work directly with children and an understanding of any special and cultural needs of the children to be entrusted to them. They should receive appropriate training and professional support in this regard. They should be in a position to make independent and impartial decisions that are in the best interests of the children concerned and that promote and safeguard each child’s welfare.
      104. The role and specific responsibilities of the designated person or entity should include:
      (a) Ensuring that the rights of the child are protected and, in particular, thatthe child has appropriate care, accommodation, health-care provision, developmental opportunities, psychosocial support, education and language support;
      (b) Ensuring that the child has access to legal and other representation where necessary, consulting with the child so that the child’s views are taken into account by decision-making authorities, and advising and keeping the child informed of his/her rights;
      (c) Contributing to the identification of a stable solution in the best interests of the child;
      (d) Providing a link between the child and various organizations that may provide services to the child;
      (e) Assisting the child in family tracing;
      (f) Ensuring that, if repatriation or family reunification is carried out, it is done in the best interests of the child;
      (g) Helping the child to keep in touch with his/her family, when appropriate.

1. Agencies and facilities responsible for formal care

      105. Legislation should stipulate that all agencies and facilities must be registered and authorized to operate by social welfare services or another competent authority, and that failure to comply with such legislation constitutes an offence punishable by law. Authorization should be granted and be regularly reviewed by the competent authorities on the basis of standard criteria covering, at a minimum, the agency’s or facility’s objectives, functioning, staff recruitment and qualifications, conditions of care and financial resources and management.
      106. All agencies and facilities should have written policy and practice statements, consistent with the present Guidelines, setting out clearly their aims, policies, methods and the standards applied for the recruitment, monitoring, supervision and evaluation of qualified and suitable carers to ensure that those aims are met.
      107. All agencies and facilities should develop a staff code of conduct, consistent with the present Guidelines, that defines the role of each professional and of the carers in particular and includes clear reporting procedures on allegations of misconduct by any team member.
      108. The forms of financing care provision should never be such as to encourage a child’s unnecessary placement or prolonged stay in care arrangements organized or provided by an agency or facility.A/RES/64/142
      109. Comprehensive and up-to-date records should be maintained regarding the administration of alternative care services, including detailed files on all children in their care, staff employed and financial transactions.
      110. The records on children in care should be complete, up to date, confidential and secure, and should include information on their admission and departure and the form, content and details of the care placement of each child, together with any appropriate identity documents and other personal information. Information on the child’s family should be included in the child’s file as well as in the reports based on regular evaluations. This record should follow the child throughout the alternative care period and be consulted by duly authorized professionals responsible for his/her current care.
      111. The above-mentioned records could be made available to the child, as well as to the parents or guardians, within the limits of the child’s right to privacy and confidentiality, as appropriate. Appropriate counselling should be provided before, during and after consultation of the record.
      112. All alternative care services should have a clear policy on maintaining the confidentiality of information pertaining to each child, which all carers are aware of and adhere to.
      113. As a matter of good practice, all agencies and facilities should systematically ensure that, prior to employment, carers and other staff in direct contact with children undergo an appropriate and comprehensive assessment of their suitability to work with children.
      114. Conditions of work, including remuneration, for carers employed by agencies and facilities should be such as to maximize motivation, job satisfaction and continuity, and hence their disposition to fulfil their role in the most appropriate and effective manner.
      115. Training should be provided to all carers on the rights of children without parental care and on the specific vulnerability of children, in particularly difficult situations, such as emergency placements or placements outside their area of habitual residence. Cultural, social, gender and religious sensitization should also be assured. States should also provide adequate resources and channels for the recognition of these professionals in order to favour the implementation of these provisions.
      116. Training in dealing appropriately with challenging behaviour, including conflict resolution techniques and means to prevent acts of harm or self-harm, should be provided to all care staff employed by agencies and facilities.
      117. Agencies and facilities should ensure that, wherever appropriate, carers are prepared to respond to children with special needs, notably those living with HIV/AIDS or other chronic physical or mental illnesses, and children with physical or mental disabilities.

2. Foster care

      118. The competent authority or agency should devise a system, and should train concerned staff accordingly, to assess and match the needs of the child with the abilities and resources of potential foster carers and to prepare all concerned for the placement.
      119. A pool of accredited foster carers should be identified in each locality who can provide children with care and protection while maintaining ties to family, community and cultural group.
      120. Special preparation, support and counselling services for foster carers should be developed and made available to carers at regular intervals, before, during and after the placement.
      121. Carers should have, within fostering agencies and other systems involved with children without parental care, the opportunity to make their voice heard and to influence policy.
      122. Encouragement should be given to the establishment of associations of foster carers that can provide important mutual support and contribute to practice and policy development.

C. Residential care

      123. Facilities providing residential care should be small and be organized around the rights and needs of the child, in a setting as close as possible to a family or small group situation. Their objective should generally be to provide temporary care and to contribute actively to the child’s family reintegration or, if this is not possible, to secure his/her stable care in an alternative family setting, including through adoption or kafala of Islamic law, where appropriate.
      124. Measures should be taken so that, where necessary and appropriate, a child solely in need of protection and alternative care may be accommodated separately from children who are subject to the criminal justice system.
      125. The competent national or local authority should establish rigorous screening procedures to ensure that only appropriate admissions to such facilities are made.
      126. States should ensure that there are sufficient carers in residential care settings to allow individualized attention and to give the child, where appropriate, the opportunity to bond with a specific carer. Carers should also be deployed within the care setting in such a way as to implement effectively its aims and objectives and ensure child protection.
      127. Laws, policies and regulations should prohibit the recruitment and solicitation of children for placement in residential care by agencies, facilities or individuals.

D. Inspection and monitoring

      128. Agencies, facilities and professionals involved in care provision should be accountable to a specific public authority, which should ensure, inter alia, frequent inspections comprising both scheduled and unannounced visits, involving discussion with and observation of the staff and the children.
      129. To the extent possible and appropriate, inspection functions should include a component of training and capacity-building for care providers.
      130. States should be encouraged to ensure that an independent monitoring mechanism is in place, with due consideration for the principles relating to the status of national institutions for the promotion and protection of human rights (the Paris Principles). The monitoring mechanism should be easily accessible to children, parents and those responsible for children without parental care. The functions of the monitoring mechanism should include:
      (a) Consulting in conditions of privacy with children in all forms of alternative care, visiting the care settings in which they live and undertaking investigations into any alleged situation of violation of children’s rights in those settings, on complaint or on its own initiative;
      (b) Recommending relevant policies to appropriate authorities with the aim of improving the treatment of children deprived of parental care and ensuring that it is in keeping with the preponderance of research findings on child protection, health, development and care;
      (c) Submitting proposals and observations concerning draft legislation;
      (d) Contributing independently to the reporting process under the Convention on the Rights of the Child, including to periodic State party reports to the Committee on the Rights of the Child with regard to the implementation of the present Guidelines.

E. Support for aftercare

      131. Agencies and facilities should have a clear policy and should carry out agreed procedures relating to the planned and unplanned conclusion of their work with children to ensure appropriate aftercare and/or follow-up. Throughout the period of care, they should systematically aim at preparing children to assume self-reliance and to integrate fully in the community, notably through the acquisition of social and life skills, which are fostered by participation in the life of the local community.132. The process of transition from care to aftercare should take into consideration children’s gender, age, maturity and particular circumstances and include counselling and support, notably to avoid exploitation. Children leaving care should be encouraged to take part in the planning of aftercare life. Children with special needs, such as disabilities, should benefit from an appropriate support system, ensuring, inter alia, avoidance of unnecessary institutionalization. Both the public and the private sectors should be encouraged, including through incentives, to employ children from different care services, particularly children with special needs.
      133. Special efforts should be made to allocate to each child, whenever possible, a specialized person who can facilitate his/her independence when leaving care.
      134. Aftercare should be prepared as early as possible in the placement and, in any case, well before the child leaves the care setting.
      135. Ongoing educational and vocational training opportunities should be imparted as part of life skills education to young people leaving care in order to help them to become financially independent and generate their own income.
      136. Access to social, legal and health services, together with appropriate financial support, should also be provided to young people leaving care and during aftercare.

VIII. Care provision for children outside their country of habitual residence

A. Placement of a child for care abroad

      137. The present Guidelines should apply to all public and private entities and all persons involved in arrangements for a child to be sent for care to a country other than his/her country of habitual residence, whether for medical treatment, temporary hosting, respite care or any other reason.
      138. States concerned should ensure that a designated body has responsibility for determining specific standards to be met regarding, in particular, the criteria for selecting carers in the host country and the quality of care and follow-up, as well as for supervising and monitoring the operation of such schemes.
      139. To ensure appropriate international cooperation and child protection in such situations, States are encouraged to ratify or accede to the Hague Convention on Jurisdiction, Applicable Law, Recognition, Enforcement and Cooperation in respect of Parental Responsibility and Measures for the Protection of Children, of 19 October 1996.

B. Provision of care for a child already abroad

      140. The present Guidelines, as well as other relevant international provisions, should apply to all public and private entities and all persons involved in arrangements for a child needing care while in a country other than his/her country of habitual residence, for whatever reason.
      141. Unaccompanied or separated children already abroad should, in principle, enjoy the same level of protection and care as national children in the country concerned.
      142. In determining appropriate care provision, the diversity and disparity of unaccompanied or separated children (such as ethnic and migratory background or cultural and religious diversity) should be taken into consideration on a case-by-case basis.
      143. Unaccompanied or separated children, including those who arrive irregularly in a country, should not, in principle, be deprived of their liberty solely for having breached any law governing access to and stay within the territory.
      144. Child victims of trafficking should neither be detained in police custody nor subjected to penalties for their involvement under compulsion in unlawful activities.
      145. As soon as an unaccompanied child is identified, States are strongly encouraged to appoint a guardian or, where necessary, representation by an organization responsible for his/her care and well-being to accompany the child throughout the status determination and decision-making process.
      146. As soon as an unaccompanied or separated child is taken into care, all reasonable efforts should be made to trace his/her family and re-establish family ties, when this is in the best interests of the child and would not endanger those involved.
      147. In order to assist in planning the future of an unaccompanied or separated child in a manner that best protects his/her rights, relevant State and social service authorities should make all reasonable efforts to procure documentation and information in order to conduct an assessment of the child’s risk and social and family conditions in his/her country of habitual residence.
      148. Unaccompanied or separated children must not be returned to their country of habitual residence:
      (a) If, following the risk and security assessment, there are reasons to believe that the child’s safety and security are in danger;
      (b) Unless, prior to the return, a suitable caregiver, such as a parent, other relative, other adult caretaker, a Government agency or an authorized agency or facility in the country of origin, has agreed and is able to take responsibility for the child and provide him or her with appropriate care and protection;
      (c) If, for other reasons, it is not in the best interests of the child, according to the assessment of the competent authorities.
      149. With the above aims in mind, cooperation among States, regions, local authorities and civil society associations should be promoted, strengthened and enhanced.
      150. The effective involvement of consular services or, failing that, legal representatives of the country of origin should be foreseen, when this is in the best interests of the child and would not endanger the child or his/her family.
      151. Those responsible for the welfare of an unaccompanied or separated child should facilitate regular communication between the child and his/her family, except where this is against the child’s wishes or is demonstrably not in his/her best interests.
      152. Placement with a view to adoption or kafala of Islamic law should not be considered a suitable initial option for an unaccompanied or separated child. States are encouraged to consider this option only after efforts to determine the location of his/her parents, extended family or habitual carers have been exhausted.

IX. Care in emergency situations

A. Application of the Guidelines

      153. The present Guidelines should continue to apply in situations of emergency arising from natural and man-made disasters, including international and non-international armed conflicts, as well as foreign occupation. Individuals and organizations wishing to work on behalf of children without parental care in emergency situations are strongly encouraged to operate in accordance with the Guidelines.
      154. In such circumstances, the State or de facto authorities in the region concerned, the international community and all local, national, foreign and international agencies providing or intending to provide child-focused services should pay special attention:
      (a) To ensure that all entities and persons involved in responding to unaccompanied or separated children are sufficiently experienced, trained, resourceful and equipped to do so in an appropriate manner;
      (b) To develop, as necessary, temporary and long-term family-based care;
      (c) To use residential care only as a temporary measure until family-based care can be developed;
      (d) To prohibit the establishment of new residential facilities structured to provide simultaneous care to large groups of children on a permanent or long-term basis;
      (e) To prevent the cross-border displacement of children, except under the circumstances described in paragraph 160 below;
      (f) To make cooperation with family tracing and reintegration efforts mandatory.

Preventing separation

      155. Organizations and authorities should make every effort to prevent the separation of children from their parents or primary caregivers, unless the best interests of the child so require, and ensure that their actions do not inadvertently encourage family separation by providing services and benefits to children alone rather than to families.
      156. Separation initiated by the child’s parents or other primary caregivers should be prevented by:
      (a) Ensuring that all households have access to basic food and medical supplies and other services, including education;
      (b) Limiting the development of residential care options and restricting their use to those situations where it is absolutely necessary.

B. Care arrangements

      157. Communities should be assisted in playing an active role in monitoring and responding to care and protection issues facing children in their local context.
      158. Care within a child’s own community, including fostering, should be encouraged, as it provides continuity in socialization and development.
      159. As unaccompanied or separated children may be at heightened risk of abuse and exploitation, monitoring and specific support to carers should be foreseen to ensure their protection.
      160. Children in emergency situations should not be moved to a country other than that of their habitual residence for alternative care except temporarily for compelling health, medical or safety reasons. In that case, this should be as close as possible to their home, they should be accompanied by a parent or caregiver known to them, and a clear return plan should be established.
      161. Should family reintegration prove impossible within an appropriate period or be deemed contrary to the best interests of the child, stable and definitive solutions, such as adoption or kafala of Islamic law, should be envisaged; failing this, other long-term options should be considered, such as foster care or appropriate residential care, including group homes and other supervised living arrangements.

C. Tracing and family reintegration

      162. Identifying, registering and documenting unaccompanied or separated children are priorities in any emergency and should be carried out as quickly as possible.
      163. Registration activities should be conducted by or under the direct supervision of State authorities and explicitly mandated entities with responsibility for and experience in this task.
      164. The confidential nature of the information collected should be respected and systems put in place for safe forwarding and storage of information. Information should only be shared among duly mandated agencies for the purpose of tracing, family reintegration and care.
      165. All those engaged in tracing family members or primary legal or customary caregivers should operate within a coordinated system, using standardized forms and mutually compatible procedures, wherever possible. They should ensure that the child and others concerned would not be endangered by their actions.
      166. The validity of relationships and the confirmation of the willingness of the child and family members to be reunited must be verified for every child. No action should be taken that may hinder eventual family reintegration, such as adoption, change of name or movement to places far from the family’s likely location, until all tracing efforts have been exhausted.
      167. Appropriate records of any placement of a child should be made and kept in a safe and secure manner so that reunification can be facilitated in the future.

Руководящие указания по альтернативному уходу за детьми [по докладу Третьего комитета (A/64/434)]

Резолюция, принятая Генеральной Ассамблеей Организации Объединенных Наций от 24 февраля 2010 года № А/RES/64/142

      Генеральная Ассамблея,
      вновь подтверждая Всеобщую декларацию прав человека и Конвенцию о правах ребенка и отмечая в 2009 году 20-летие Конвенции,
      вновь подтверждая также все предыдущие резолюции о правах ребенка, которые принимались Советом по правам человека, Комиссией по правам человека и Генеральной Ассамблеей и последними из которых являются резолюции Совета 7/29 от 28 марта 2008 года, 9/13 от 24 сентября 2008 года и 10/8 от 26 марта 2009 года и резолюция Ассамблеи 63/241 от 24 декабря 2008 года,
      считая, что Руководящие указания по альтернативному уходу за детьми, чей текст прилагается к настоящей резолюции, содержат желательные ориентиры для политики и практики, призванные активизировать осуществление Конвенции о правах ребенка и соответствующих положений других международных договоров, касающихся защиты и благополучия детей, лишенных родительского ухода или рискующих его лишиться,
      1. приветствует Руководящие указания по альтернативному уходу за детьми, приводимые в приложении к настоящей резолюции, как свод ориентиров, которые следует учитывать при разработке политики и практики;
      2. рекомендует государствам принять Руководящие указания к сведению и обратить на них внимание соответствующих органов исполнительной, законодательной и судебной власти, правозащитников и адвокатов, средств массовой информации и широкой общественности;
      3. просит Генерального секретаря предпринять, в рамках имеющихся ресурсов, шаги к распространению Руководящих указаний на всех официальных языках Организации Объединенных Наций, в том числе путем их препровождения всем государствам-членам, региональным комиссиям и соответствующим межправительственным и неправительственным организациям.

      65-е пленарное заседание,
      18 декабря 2009 года

Приложение

Руководящие указания по альтернативному уходу за детьми

I. Цель 

      1. Настоящие Руководящие указания призваны укрепить осуществление Конвенции о правах ребенка и соответствующих положений других международных договоров, касающихся защиты и благополучия детей, лишенных родительского ухода или рискующих его лишиться.
      2. Принимая во внимание эти международные договоры и учитывая накопленные знания и опыт в этой сфере, Руководящие указания содержат желательные ориентиры для политики и практики. Они предназначены для широкого распространения среди всех, кто прямо или косвенно имеет отношение к вопросам альтернативного ухода и, в частности, ставят своей целью:
      a) поддержать усилия, направленные на то, чтобы дети находились на попечении своей семьи, или на их возвращение под опеку своей семьи, либо, если это невозможно, — на то, чтобы найти другое подходящее и постоянное решение, включая усыновление и кафалу по исламскому праву;
      b) обеспечить, чтобы в период поиска таких постоянных решений или в случаях, когда такие решения невозможны или не отвечают наилучшим интересам ребенка, выявлялись и обеспечивались наиболее подходящие формы альтернативного ухода за ребенком в условиях, обеспечивающих его полное и гармоничное развитие;
      c) оказать помощь и поддержку правительствам в том, чтобы они лучше осуществляли и выполняли свою ответственность и обязательства в этом отношении, принимая во внимание экономические, социальные и культурные условия в каждом государстве; и
      d) направлять политику, решения и деятельность всех заинтересованных сторон, занимающихся вопросами социальной защиты и благосостояния детей, как в государственном, так и в частном секторе, включая гражданское общество. 

II. Общие принципы и перспективы 

      А. Ребенок и семья 

      3. Так как семья является основной ячейкой общества и естественной средой, обеспечивающей рост, благополучие и защиту детей, усилия должны быть в первую очередь направлены на то, чтобы ребенок мог оставаться на попечении или вернуться под опеку своих родителей или, в соответствующих случаях, других близких членов семьи. Государствам следует обеспечивать семьям доступ к необходимым формам поддержки при исполнении ими своих обязанностей по уходу за детьми.
      4. Каждый ребенок и подросток должен жить в окружении, обеспечивающем ему поддержку, защиту и уход и содействующем полному раскрытию его способностей. Дети, испытывающие недостаточную родительскую заботу или не имеющие ее, подвергаются особому риску оказаться лишенными таких условий воспитания.
      5. В тех случаях, когда родная семья ребенка не в состоянии, даже при соответствующей поддержке, обеспечить необходимый уход за ребенком, либо оставляет ребенка или отказывается от него, государство несет ответственность за защиту прав ребенка и обеспечение соответствующего альтернативного ухода, совместно с компетентными местными органами и должным образом уполномоченными организациями гражданского общества или через такие органы и организации. В обязанности государства входит осуществление, через его компетентные органы, надзора за безопасностью, благополучием и развитием любого ребенка, помещенного в условия альтернативного ухода, и регулярная проверка соответствия предоставляемого ухода необходимым требованиям.
      6. Все решения, инициативы и подходы, попадающие под сферу действия настоящих Руководящих указаний, должны приниматься и реализовываться в индивидуальном порядке, прежде всего с целью обеспечения безопасности и защищенности ребенка, и должны замыкаться на наилучшие интересы и права данного ребенка в соответствии с принципом недискриминации и с должным учетом гендерной перспективы. При этом должно полностью соблюдаться право ребенка на консультацию с ним и должный учет его взглядов в соответствии с его развивающимися способностями и на основе его доступа ко всей необходимой информации. Следует прилагать все усилия для того, чтобы такие консультации проводились и такая информация предоставлялась на том языке, который предпочитает сам ребенок.
      7. При применении настоящих Руководящих указаний определение лучших интересов ребенка должно быть нацелено на выявление методов действий в интересах детей, лишенных родительского ухода или рискующих его лишиться, которые лучше всего подходят для удовлетворения их потребностей и прав, с учетом всестороннего и индивидуализированного развития их прав в своей семье, своем социальном и культурном окружении и их статуса как субъекта прав как на момент такого определения, так и в долгосрочной перспективе. Процесс такого определения должен учитывать, в частности, право ребенка на то, чтобы к нему прислушались и приняли во внимание его взгляды сообразно с его возрастом и зрелостью.
      8. Государствам следует разрабатывать и осуществлять комплексную политику обеспечения благополучия и защиты ребенка в рамках их общей социальной политики и политики развития человеческого потенциала, уделяя внимание улучшению существующей системы предоставления альтернативного ухода и отражая принципы, содержащиеся в настоящих Руководящих указаниях.
      9. В рамках усилий по предотвращению разлучения детей со своими родителями, государствам следует стремиться обеспечить надлежащие и культурно обусловленные меры, призванные:
      a) оказать помощь в ситуациях ухода на базе семьи, осложняющихся такими факторами, как инвалидность, наркомания и алкоголизм, дискриминация в отношении семей коренных народов или меньшинств и ситуации вооруженного конфликта или иностранной оккупации;
      b) обеспечить надлежащий уход и защиту уязвимым детям, таким, как дети, являющиеся жертвами жестокого обращения и эксплуатации, оставленные дети, дети, живущие на улице, дети, рожденные вне брака, дети без сопровождения взрослых или разлученные с семьей, внутренне перемещенные дети и дети-беженцы, дети трудящихся-мигрантов, дети лиц, ищущих убежище, или дети, живущие с ВИЧ/СПИДом и другими серьезными заболеваниями или затронутые ими.
      10. Следует предпринимать особые усилия по борьбе с дискриминацией на основании любого статуса ребенка или его родителей, включая бедность, этническую принадлежность, религию, пол, психическую и физическую инвалидность, наличие ВИЧ/СПИДа или других серьезных заболеваний, как физических, так и психических, рождение вне брака, социально-экономическая стигматизация и все другие признаки и обстоятельства, которые могут послужить поводом для отказа от ребенка, оставления ребенка и/или изъятия ребенка из-под опеки.

      B. Альтернативный уход 

      11. Все решения, касающиеся альтернативного ухода, следует принимать с полным учетом желательности в принципе содержания ребенка как можно ближе к месту его обычного проживания, с тем, чтобы облегчить его контакты с семьей и потенциальную реинтеграцию в свою семью и свести к минимуму разрыв с его образовательной, культурной и социальной средой.
      12. Решения в отношении детей в ситуации альтернативного ухода, в том числе неформального ухода, следует принимать с учетом важности того, что детям должен быть обеспечен стабильный дом и должна быть удовлетворена их основная потребность в безопасной и устойчивой связи с теми, кто обеспечивает уход за ними, где главной целью, как правило, является постоянство.
      13. С детьми всегда следует обращаться с уважением и достоинством, они должны быть надежно защищены от жестокого обращения, пренебрежения и всех форм эксплуатации, как со стороны лиц, обеспечивающих уход, так и со стороны сверстников или третьих лиц, в любом окружении по обеспечению ухода, в котором они находятся.
      14. Изъятие ребенка из-под опеки семьи должно рассматриваться как крайняя мера и должно, насколько это возможно, быть временным и иметь минимальную возможную продолжительность. Решения об изъятии должны регулярно пересматриваться, и возвращение ребенка под родительскую опеку после того, как будут устранены или исчезнут первоначальные причины изъятия, должно отвечать наилучшим интересам ребенка в соответствии с оценкой, предусмотренной в пункте 49 ниже.
      15. Финансовая и материальная нужда или условия, прямо или исключительно спровоцированные такой нуждой, никогда не могут быть единственным основанием для изъятия ребенка из-под родительской опеки, помещения ребенка в условия альтернативного ухода или препятствием для его реинтеграции, но должны рассматриваться в качестве сигнала о необходимости предоставления необходимой помощи семье.
      16. Необходимо уделять внимание поощрению и обеспечению всех других прав, имеющих особую значимость для детей, оставшихся без родительского ухода, включая, среди прочего, доступ к образованию, медицинским и другим основным услугам, право на идентичность, свободу религии или убеждений, язык и защиту имущественных и наследственных прав.
      17. Живущие вместе родные браться и сестры не должны разлучаться в результате помещения в условия альтернативного ухода, кроме случаев, когда существует явный риск жестокого обращения или иное обоснование в наилучших интересах ребенка. В любом случае следует прилагать все усилия, чтобы родные братья и сестры имели возможность поддерживать связь друг с другом, если это не противоречит их желанию или интересам.
      18. Признавая, что в большинстве стран о большей части детей, оставшихся без родительского ухода, неформально заботятся родственники или другие лица, государствам следует стремиться разработать соответствующие средства, согласующиеся с настоящими Руководящими указаниями, чтобы обеспечить их благополучие и защиту в ситуациях такого неформального ухода с должным учетом культурных, экономических, гендерных и религиозных различий и практики, которые не противоречат правам и наилучшим интересам ребенка.
      19. Ни один ребенок никогда не должен оставаться без поддержки и защиты законного опекуна или другого признанного ответственного взрослого либо компетентного государственного органа.
      20. Альтернативный уход ни в коем случае не должен предоставляться с главной целью содействия достижению политических, религиозных или экономических целей лиц, заботящихся о ребенке.
      21. Использование учреждений интернатного типа должно быть ограничено теми случаями, когда это окружение является особенно подходящим, необходимым и конструктивным для данного конкретного ребенка и отвечает его наилучшим интересам.
      22. Согласно преобладающему мнению специалистов, альтернативный уход за маленькими детьми, особенно в возрасте до 3 лет, должен предоставляться в окружении на базе семьи. Исключения из этого принципа могут быть сделаны, чтобы предотвратить разлучение родных братьев и сестер, а также в случаях, когда помещение на попечение производится в чрезвычайном порядке или на заранее установленный и очень ограниченный срок с запланированной, в конечном итоге, реинтеграцией в семью или другим надлежащим долгосрочным решением.
      23. Признавая, что учреждения интернатного типа и уход на базе семьи дополняют друг друга при удовлетворении потребностей детей, там, где сохраняются крупные учреждения интернатного типа, необходимо разрабатывать альтернативы в контексте общей стратегии деинституционализации с четко определенными целями и задачами, предусматривающей их постепенную ликвидацию. С этой целью государствам следует установить стандарты ухода, с тем, чтобы обеспечить качество и условия, способствующие развитию ребенка, такие как индивидуальный уход и уход в маленьких группах, и оценить существующие учреждения с точки зрения соответствия этим стандартам. Решения о создании или разрешении на создание новых интернатных учреждений, как государственных, так и частных, следует принимать с полным учетом этой цели и стратегии.

Меры по содействию применению 

      24. Государствам следует в максимальных пределах имеющихся ресурсов и в соответствующих случаях в рамках сотрудничества в целях развития выделять людские и финансовые ресурсы, чтобы обеспечить оптимальное и поступательное осуществление настоящих Руководящих указаний на своей территории на своевременной основе. Государствам следует содействовать активному сотрудничеству между всеми компетентными органами и уделению особого внимания вопросам благополучия ребенка и семьи всеми министерствами, прямо или косвенно занимающимися этими вопросами.
      25. Государства отвечают за определение необходимости в международном сотрудничестве при исполнении настоящих Руководящих указаний и обращение с запросом о таком сотрудничестве. Такие запросы следует надлежащим образом рассматривать и давать на них положительный ответ, когда это возможно и осуществимо. Активное осуществление настоящих Руководящих указаний должно составлять часть программ сотрудничества в целях развития. При оказании содействия государству иностранным организациям следует воздерживаться от любых инициатив, противоречащих настоящим Руководящим указаниям.
      26. Ничто в настоящих Руководящих указаниях не должно толковаться как поощрение или признание более низких стандартов, чем те, которые могут существовать в данном государстве, в том числе в национальном законодательстве. Аналогичным образом компетентным властям, профессиональным организациям и другим учреждениям рекомендуется разрабатывать национальные или профессиональные руководящие указания, основанные на букве и духе настоящих Руководящих указаний.

III. Сфера охвата руководящих указаний 

      27. Настоящие Руководящие указания применяются к надлежащему использованию и условиям альтернативного формального ухода за всеми лицами в возрасте до 18 лет, если законом не предусматривается более ранний возраст совершеннолетия. Только там, где это конкретно указано, настоящие Руководящие указания также применяются к ситуациям неформального ухода с должным учетом важной роли, которую играют расширенная семья и община, и обязательств государств в отношении всех детей, оставшихся без попечения своих родителей, или законных или традиционных опекунов, как это предусмотрено Конвенцией о правах ребенка.
      28. Принципы, изложенные в настоящих Руководящих указаниях, также применимы, в соответствующих случаях, к молодым людям, уже находящимся в ситуации альтернативного ухода и нуждающимся в продолжающемся уходе или поддержке в течение переходного периода уже после достижения ими совершеннолетия согласно действующему законодательству.
      29. Для целей настоящих Руководящих указаний и с учетом, в частности, исключений, перечисленных в пункте 30 ниже, применяются следующие определения:
      а) дети, оставшиеся без родительского ухода: все дети, которые не находятся под круглосуточным присмотром по крайней мере одного из родителей, по любым причинам и при любых обстоятельствах. Дети, оставшиеся без родительского ухода, находящиеся за пределами страны своего обычного проживания, или жертвы чрезвычайных ситуаций, могут определяться как:
      (i) «несопровождаемые» — если о них не заботится другой родственник или взрослый, который по закону или обычаю отвечает за это; или
      (ii) «разлученные» — если они разлучены с прежним законным или традиционным основным опекуном, но, тем не менее, могут сопровождаться другим родственником;
      b) альтернативный уход может принимать форму:
      (i) неформального ухода: любая форма частного ухода, предоставляемого в семейном окружении, в рамках которой о ребенке заботятся на постоянной или бессрочной основе родственники или друзья (неформальное попечение родственников) или иные лица в своем индивидуальном качестве, по инициативе ребенка, его родителей или иного лица, когда данная форма ухода предоставляется не по решению административного, судебного или надлежащим образом уполномоченного органа;
      (ii) формального ухода: все виды ухода, предоставляемые в семейном окружении по решению компетентного административного или судебного органа, и все виды ухода, предоставляемого в учреждениях интернатного типа, в том числе частных, в результате административных или судебных мер или иным образом;
      c) в плане окружения, в котором предоставляется уход, альтернативный уход подразделяется на:
      (i) попечение со стороны родственников: уход на базе семьи в рамках расширенной семьи ребенка или со стороны знакомых ребенку близких друзей семьи, как формального, так и неформального характера;
      (ii) воспитание в приемной семье: ситуации, когда в целях альтернативного ухода дети помещаются компетентным органом в домашнее окружение семьи, не являющейся родной семьей ребенка, которая выбирается, аттестуется и утверждается для предоставления такого ухода и за которой в дальнейшем осуществляется контроль;
      (iii) другие формы помещения на воспитание на базе семьи или в окружение, подобное семье;
      (iv) уход в учреждениях интернатного типа: уход, предоставляемый в любом групповом окружении не на базе семьи, таком, как безопасные места для ухода за ребенком в чрезвычайных обстоятельствах, транзитные центры в чрезвычайных ситуациях и все другие учреждения интернатного типа по краткосрочному и долгосрочному уходу, включая групповые дома;
      (v) контролируемые независимые формы проживания для детей;
      d) стороны, отвечающие за альтернативный уход:
      (i) организации — государственные или частные органы и службы, организующие альтернативный уход за детьми;
      (ii) учреждения — отдельные государственные или частные заведения, предоставляющие уход за детьми интернатного типа.
      30. Однако альтернативный уход, предусмотренный настоящими Руководящими указаниями, не распространяется на:
      a) лиц в возрасте до 18 лет, которые лишены свободы по решению судебного или административного органа по подозрению, обвинению или признанию виновными в нарушении закона, чья ситуация подпадает под Минимальные стандартные правила Организации Объединенных Наций, касающиеся отправления правосудия в отношении несовершеннолетних6, и Правила Организации Объединенных Наций, касающиеся защиты несовершеннолетних, лишенных свободы7;
      b) уход со стороны усыновителей с момента, когда данный ребенок фактически передается на их попечение на основании окончательного постановления об усыновлении, начиная с которого для целей настоящих Руководящих указаний ребенок считается находящимся на родительском попечении. Однако Руководящие указания применимы к предусыновительной или испытательной передаче ребенка потенциальным усыновителям в той мере, в какой они не противоречат требованиям, регулирующим такую передачу, как предусмотрено другими соответствующими международными договорами;
      c) неформальные формы ухода, в рамках которых ребенок добровольно проживает с родственниками или друзьями в течение ограниченного периода времени в целях отдыха и по причинам, не связанным с неспособностью или нежеланием родителей в целом осуществлять необходимый уход за ребенком.
      31. Компетентным органам и другим заинтересованным сторонам также рекомендуется использовать настоящие Руководящие указания, насколько это применимо, в интернатах, больницах, центрах для детей с психическими и физическими отклонениями и другими особыми потребностями, лагерях, в местах работы и других учреждениях, отвечающих за уход за детьми.
      _______________________________________
      6 Резолюция 40/33, приложение.
      7 Резолюция 45/113, приложение.

IV. Предотвращение потребности в альтернативном уходе

      A. Поощрение родительского попечения 

      32. Государствам следует проводить политику, обеспечивающую поддержку семьи в выполнении ее обязанностей по отношению к ребенку и поощрение права ребенка поддерживать отношения с обоими родителями. Эта политика должна учитывать коренные причины оставления детей, отказа от детей и разлучения ребенка с семьей, обеспечивая, среди прочего, право на регистрацию рождения, доступ к надлежащему жилью и основным медицинским услугам, образованию и социальному обеспечению, а также поощряя меры по борьбе с бедностью, дискриминацией, маргинализацией, стигматизацией, насилием, жестоким обращением с детьми и сексуальными посягательствами и злоупотреблением алкоголем или наркотиками.
      33. Государствам следует разрабатывать и осуществлять последовательные и взаимоусиливающие стратегии развития семьи, призванные поощрять и укреплять способность родителей обеспечивать уход за своими детьми.
      34. Государствам следует осуществлять эффективные меры по предотвращению оставления детей, отказа от детей и разлучения ребенка с семьей. Социальная политика и программы должны, среди прочего, предоставлять семьям навыки, возможности и средства, позволяющие им обеспечить необходимую защиту, уход за детьми и развитие своих детей. С этой целью необходимо объединить взаимодополняющие возможности государства и гражданского общества, в том числе неправительственных и общинных организаций, религиозных деятелей и СМИ. Такие меры социальной защиты должны включать в себя:
      a) услуги по укреплению семьи, такие как курсы и занятия для родителей, поощрение позитивных взаимоотношений между родителями и детьми, развитие навыков разрешения конфликтных ситуаций, возможности трудоустройства, получения дохода и, при необходимости, социальная помощь;
      b) вспомогательные социальные услуги, такие как услуги по дневному уходу, посредничеству и примирению, лечение в случаях злоупотребления алкоголем или наркотиками, финансовая помощь и услуги для родителей и детей с инвалидностью. Такие услуги, предпочтительно комплексного и неинтрузивного характера, должны быть непосредственно доступны на уровне общины и должны обеспечивать активное участие семей в качестве партнеров, объединяя собственные возможности с возможностями общины и лица, обеспечивающего уход;
      c) молодежную политику, направленную на то, чтобы молодежь могла позитивно решать проблемы, с которыми ей приходится сталкиваться в повседневной жизни, и на то, чтобы подготовить будущих родителей к принятию компетентных решений в отношении сексуального и репродуктивного здоровья и к выполнению ими своих обязанностей в этом отношении.
      35. Для поддержки семьи необходимо использовать различные дополнительные меры и методы, варьирующиеся в процессе оказания поддержки: посещения на дому, групповые встречи с другими семьями, встречи для обсуждения конкретных случаев и обеспечение обязательств со стороны соответствующей семьи. Они должны быть направлены на содействие укреплению внутрисемейных отношений и поощрение интеграции данной семьи в общину.
      36. Особое внимание следует уделять в соответствии с местными законами созданию и поощрению служб по поддержке и уходу для одиноких родителей и родителей-подростков и их детей, рожденных как в браке, так и вне брака. Государствам следует обеспечить, чтобы за родителями-подростками сохранялись все права, вытекающие из их статуса как родителей, так и детей, включая доступ ко всем услугам, необходимым для их собственного развития, пособиям, полагающимся родителям, и их права наследования. Следует принять меры, обеспечивающие защиту беременных девочек-подростков и гарантирующие продолжение ими учебы. Необходимо также предпринимать усилия, направленные на противодействие стигматизации одиноких родителей и родителей-подростков.
      37. Поддержку и услуги следует оказывать родным братьям и сестрам, потерявшим своих родителей или опекунов и решившим остаться вместе в своей семье, при условии, что самый старший из них желает и считается способным выступать в качестве главы семьи. Государствам следует обеспечить, в том числе посредством назначения законного опекуна, иного признанного ответственного взрослого или, в соответствующих случаях, государственного органа, юридически уполномоченного выступать в качестве опекуна, как это предусмотрено в пункте 19 выше, чтобы такие семьи пользовались обязательной защитой от всех форм эксплуатации и жестокого обращения и получали присмотр и поддержку со стороны местной общины и компетентных служб, таких, как социальные работники, с проявлением особой заботы о здоровье детей, жилищных условиях, образовании и правах наследования. Особое внимание следует уделять тому, чтобы глава такой семьи сохранил все права, вытекающие из его статуса ребенка, включая доступ к образованию и досугу, помимо своих прав как главы семьи.
      38. Государствам следует обеспечить возможности дневного ухода, включая школу продленного дня, и временного ухода в период отдыха лиц, обычно доставляющих уход, которые позволят родителям лучше справляться со своими общими обязанностями в отношении семьи, включая дополнительные обязанности в связи с уходом за детьми с особыми потребностями. 

Предотвращение разлучения с семьей 

      39. Необходимо разработать и последовательно применять соответствующие критерии на основе рациональных профессиональных принципов для оценки ситуации ребенка и семьи, включая фактические и потенциальные возможности семьи по уходу за ребенком, в случаях, когда компетентные органы или учреждения имеют разумные основания считать, что благополучие ребенка находится под угрозой.
      40. Решения, касающиеся изъятия или реинтеграции, следует принимать на основе этой оценки имеющими соответствующую квалификацию и подготовку специалистами от имени или с санкции компетентного органа, после всесторонних консультаций со всеми заинтересованными лицами и с учетом необходимости планирования будущего для ребенка.
      41. Государствам рекомендуется принимать меры по всесторонней защите и гарантированию прав во время беременности, родов и грудного вскармливания, с тем, чтобы обеспечить достойные и равные условия для надлежащего развития беременности и ухода за ребенком. Поэтому необходимо предоставлять программы поддержки будущим матерям и отцам, особенно подросткам, которые испытывают трудности при выполнении своих родительских обязанностей. Такие программы должны иметь своей целью создание возможностей, позволяющих матерям и отцам выполнять свои родительские обязанности в достойных условиях и позволяющих исключать обстоятельства, вынуждающие их отказаться от своего ребенка из-за своей уязвимости.
      42. В случае оставления или отказа от ребенка государствам следует обеспечить, чтобы это происходило в условиях конфиденциальности и безопасности для ребенка, с соблюдением его права на доступ к информации о своем происхождении, если это уместно и такая возможность предусмотрена законодательством данного государства.
      43. Государствам следует сформулировать четкую политику в отношении ситуаций, когда ребенок был оставлен анонимно, предусматривающую порядок розыска семьи и воссоединения с семьей или помещения на воспитание в расширенную семью. Политика должна также предусматривать возможность своевременного принятия решения о возможности помещения ребенка в постоянную семью и оперативной организации такого помещения.
      44. В случае обращения в государственную или частную организацию или учреждение родителя или юридического опекуна, желающего отказаться от ребенка, государству следует обеспечить, чтобы семья получила консультации и социальную поддержку, которые побуждали бы ее продолжать заботиться о ребенке. В случае неудачи следует провести надлежащую профессиональную оценку и определить, есть ли другие члены семьи, желающие взять на себя постоянную ответственность за ребенка, и будут ли такие формы попечения отвечать наилучшим интересам ребенка. Если такие формы попечения невозможны или не отвечают наилучшим интересам ребенка, следует предпринять усилия, чтобы устроить ребенка в постоянную семью в течение разумного срока.
      45. В случае обращения в государственную или частную организацию или учреждение родителя или воспитателя, желающего поместить ребенка на попечение на короткий или неопределенный период времени, государство должно обеспечить наличие консультаций и социальной поддержки, которые побудили бы их и позволили бы им продолжать заботиться о ребенке. Ребенка следует помещать в условия альтернативного ухода только в тех случаях, когда такие усилия исчерпаны и существуют допустимые и приемлемые доводы в пользу помещения его на попечение.
      46. Следует обеспечить специальную подготовку учителей и других лиц, работающих с детьми, чтобы помочь им выявлять ситуации жестокого обращения, безнадзорности, эксплуатации или риска оставления, и информировать о таких ситуациях компетентные органы.
      47. Решения об изъятии ребенка против воли его родителей должны приниматься компетентными органами в соответствии с действующим законодательством и применимыми процедурами и подлежать судебному надзору, при этом родителям должно быть гарантировано право обжалования и доступа к соответствующему юридическому представительству.
      48. В случае возможного лишения свободы единственного или основного опекуна ребенка в результате предварительного заключения или по приговору суда в соответствующих случаях предпочтение следует отдавать мерам, не связанным с лишением свободы и предварительным заключением, с должным учетом наилучших интересов ребенка. Государствам следует принимать во внимание наилучшие интересы ребенка, принимая решение об изъятии детей, рожденных в тюрьме, и детей, живущих в тюрьме с одним из родителей. К изъятию таких детей следует подходить таким же образом, как и в других случаях, когда рассматривается вопрос о разлучении. Следует предпринять все усилия, чтобы детям, остающимся в местах заключения вместе со своим родителем, обеспечивался необходимый уход и защита, гарантируя им их собственный статус свободного гражданина и доступ к деятельности в общине.

      B. Содействие реинтеграции в семью 

      49. Чтобы подготовить ребенка и его семью к возможному возвращению ребенка в семью и оказать им в этом содействие, ситуация ребенка должна быть оценена должным образом назначенным лицом или группой, имеющими доступ к многопрофильному консультированию, при участии разных заинтересованных лиц (ребенок, семья, лицо, предоставляющее альтернативный уход), чтобы решить, возможна ли реинтеграция ребенка в семью и отвечает ли это наилучшим интересам ребенка, какие шаги следует предпринять в связи с этим и под чьим надзором.
      50. Цели реинтеграции и основные задачи семьи и лица, обеспечивающего альтернативный уход, в связи с этим должны быть изложены в письменной форме и согласованы всеми заинтересованными сторонами.
      51. Компетентный орган должен установить, поддерживать и контролировать регулярные и необходимые контакты между ребенком и его семьей в целях интеграции.
      52. В случае принятия соответствующего решения реинтеграция ребенка в его семью должна осуществляться в рамках постепенного и контролируемого процесса, сопровождаемого последующими мероприятиями и мерами поддержки с учетом возраста, потребностей и развивающихся способностей ребенка, а также причин разлучения с семьей.

V. Система предоставления ухода 

      53. Чтобы удовлетворить конкретные психоэмоциональные, социальные и другие потребности каждого ребенка, оставшегося без родительского ухода, государствам следует принять все необходимые меры для обеспечения законодательных, политических и финансовых условий для предоставления необходимых вариантов альтернативного ухода, отдавая предпочтение уходу на базе семьи и общины.
      54. Государствам следует обеспечить наличие набора вариантов альтернативного ухода, согласующихся с общими принципами настоящих Руководящих указаний, в случае чрезвычайной помощи, краткосрочного и долгосрочного ухода.
      55. Государствам следует обеспечить, чтобы все организации и отдельные лица, занимающиеся предоставлением альтернативного ухода за детьми, получали необходимые разрешения компетентных органов на осуществление такой деятельности и подвергались регулярному контролю и проверкам со стороны последних в соответствии с настоящими Руководящими указаниями. С этой целью указанные органы должны разработать надлежащие критерии для оценки профессиональной и этической пригодности лиц, предоставляющих уход, а также для их аттестации, контроля и надзора за ними.
      56. В отношении форм неформального ухода за ребенком, будь то в рамках расширенной семьи, со стороны друзей или иных лиц, государствам следует в соответствующих случаях побуждать указанных лиц, обеспечивающих уход, соответствующим образом уведомлять об этом компетентные органы, с тем, чтобы они сами и дети могли получить любую необходимую финансовую и иную поддержку для содействия благополучию и защите ребенка. Когда это возможно и целесообразно, государствам следует поощрять и стимулировать формализацию лицами, обеспечивающими неформальный уход, соответствующего вида ухода по прошествии надлежащего времени, если такой вид ухода до этого времени отвечал наилучшим интересам ребенка и, как предполагается, будет им отвечать в обозримом будущем.

VI. Определение наиболее подходящей формы ухода

      57. Принятие решений об альтернативном уходе в наилучших интересах ребенка должно осуществляться в судебном, административном или ином адекватном и признанном порядке с обеспечением правовых гарантий, включая в соответствующих случаях юридическое представительство от имени детей в любом судопроизводстве. Решения должны приниматься на основе тщательной оценки, планирования и анализа с использованием установленных структур и органов и исполняться в индивидуальном порядке имеющими необходимую квалификацию специалистами, по возможности входящими в состав многопрофильной группы. На всех этапах принятия решений должны проводиться широкие консультации с ребенком в соответствии с его развивающимися способностями, а также с его родителями или законными опекунами. С этой целью всем заинтересованным сторонам должна предоставляться необходимая информация, на основе которой они должны составлять свое мнение. Государствам следует прилагать все усилия для предоставления необходимых средств и каналов для подготовки и признания специалистов, ответственных за определение наилучшей формы ухода, чтобы обеспечить соблюдение данных положений.
      58. Оценка должна проводиться оперативно, всесторонне и тщательно. При этом должны учитываться непосредственная безопасность и благополучие ребенка, равно как и более долговременный уход за ним, и его развитие в долговременной перспективе, и должны рассматриваться личные качества и уровень развития, этническая, культурная, лингвистическая и религиозная принадлежность, семейное и социальное окружение, состояние здоровья и любые особые потребности ребенка.
      59. Первоначальные отчеты и отчеты о проверках должны использоваться в качестве основных инструментов для планирования решений с момента их принятия компетентными органами, чтобы, среди прочего, избежать ненужных проволочек и противоречивых решений.
      60. Частое изменение окружения, в котором обеспечивается уход, отрицательно сказывается на развитии ребенка и его способности устанавливать отношения с другими людьми, поэтому таких ситуаций следует избегать. Кратковременное помещение на попечение должно иметь целью создание условий для соответствующего постоянного решения. Постоянство окружения ребенка должно быть гарантировано без ненужных проволочек посредством реинтеграции ребенка в его основную или расширенную семью или, если это невозможно, в альтернативное стабильное семейное окружение или, в случае применения пункта 21 выше, в стабильные и надлежащие учреждения интернатного типа.
      61. Планирование предоставления ухода и постоянной заботы должно осуществляться как можно раньше, в идеале перед тем, как ребенок будет помещен на попечение, с учетом непосредственных и более долговременных преимуществ и недостатков каждого рассматриваемого варианта, и должно включать краткосрочные и долгосрочные предложения.
      62. При планировании предоставления ухода и постоянной заботы следует в первую очередь принимать во внимание: характер и степень привязанности ребенка к своей семье, способность семьи гарантировать благополучие и гармоничное развитие ребенка, потребность или желание ребенка чувствовать себя частью семьи, желательность того, чтобы ребенок остался в своей общине и своей стране, его культурные, лингвистические и религиозные корни, отношения с родными братьями и сестрами, чтобы избежать разлучения с ними.
      63. План должен четко излагать, среди прочего, цели помещения ребенка на попечение и меры по достижению этих целей.
      64. Ребенку и его родителям или законным опекунам должна быть предоставлена полная информация об имеющихся вариантах альтернативного ухода, последствиях каждого варианта и об их правах и обязанностях в каждом случае.
      65. Подготовка, исполнение и оценка защитной меры в отношении ребенка должны осуществляться в максимально возможной степени с участием его родителей или законных опекунов и потенциальных приемных воспитателей и лиц, обеспечивающих уход, в отношении его конкретных потребностей, ядов и особых желаний. По просьбе ребенка с родителями или законными кунами, с другими важными в жизни ребенка лицами могут также проводиться консультации в ходе любого процесса принятия решения, по усмотрению компетентного органа.
      66. Государствам следует обеспечить, чтобы любой ребенок, помещенный в условия альтернативного ухода надлежащим образом уполномоченным судом, трибуналом или административным или другим компетентным органом, а же его родители или другие лица, выполняющие родительские функции, могли оспорить решение о помещении на попечение в суде, и должны быть проинформированы о таком своем праве и получать помощь в его осуществлении.
      67. Государствам следует обеспечить право любого ребенка, помещенного на временное попечение, на регулярную и тщательную проверку — предпочтительно не реже раза в три месяца — правильности предоставляемого ухода и обращения с ребенком, учитывая в первую очередь его личное развитие и любые изменяющиеся потребности, изменения в семейном окружении, а также адекватность и необходимость его нахождения на попечении в этом месте. Проверка должна проводиться квалифицированными и уполномоченными лицами при полном участии ребенка и всех значимых в жизни ребенка лиц.
      68. Ребенок должен быть подготовлен ко всем изменениям окружения, в котором ему обеспечивается уход, в результате процессов планирования и проверки.

VII. Предоставление альтернативного ухода

      A. Политика 

      69. Государство или надлежащие правительственные органы обязаны разрабатывать и осуществлять согласованную политику по вопросам формального и неформального попечения над всеми детьми, оставшимися без родительского ухода. Такая политика должна основываться на надежной информации и статистических данных. Они должны предусматривать процесс определения, кто несет ответственность за ребенка, учитывая роль родителей ребенка или основных воспитателей в обеспечении его защиты, ухода за ним и его развития. Презюмируемая ответственность, если не доказано иное, лежит на родителях ребенка или основных воспитателях.
      70. Все государственные организации, занимающиеся помещением на попечение и оказанием помощи детям, оставшимся без родительского ухода, в сотрудничестве с гражданским обществом должны разработать и принять политику и процедуры, содействующие обмену информацией и организации сетей между организациями и отдельными лицами, чтобы обеспечить эффективный уход, заботу после прекращения опеки и защиту этих детей. Местонахождение и/или структура организации, отвечающей за надзор за альтернативным уходом за детьми, должны в максимальной степени обеспечивать ее доступность для тех, кому требуются представляемые ею услуги.
      71. Особое внимание следует уделять качеству представляемого альтернативного ухода, как в учреждениях интернатного типа, так и на базе семьи, особенно в том, что касается профессиональной квалификации, отбора, подготовки и надзора за лицами, обеспечивающими уход. Их обязанности и функции должны быть четко определены и разъяснены в отношении обязанностей и функций родителей или законных опекунов ребенка.
      72. В каждой стране компетентным национальным властям следует разработать положение, излагающее права детей, помещенных в условия альтернативного ухода, в соответствии с настоящими Руководящими указаниями. Дети, которым обеспечивается альтернативный уход, должны полностью понимать правила, положения и задачи окружения, в котором предоставляется уход, и свои права и обязанности в этом окружении.
      73. Предоставление альтернативного ухода должно основываться на письменном положении, определяющем цели, задачи, функции и квалификацию лица, предоставляющего уход, и отражающем стандарты, установленные в Конвенции о правах ребенка, настоящих Руководящих указаниях и применимом праве. Все лица, предоставляющие уход, должны иметь надлежащую квалификацию и быть аттестованы в соответствии с юридическими требованиями для предоставления услуг по альтернативному уходу.
      74. Необходимо установить нормативную базу, чтобы обеспечить стандартный процесс направления или принятия ребенка в окружение, где обеспечивается альтернативный уход.
      75. Следует уважать и поощрять культурную и религиозную практику в отношении предоставления альтернативного ухода, в том числе связанную с гендерными вопросами, в тех случаях, когда можно продемонстрировать, что они согласуются с правами и наилучшими интересами ребенка. Выявление целесообразности поощрения такой практики следует проводить при широком участии всех заинтересованных сторон, привлекая соответствующих культурных и религиозных деятелей, а также специалистов и лиц, работающих с детьми, оставшимися без родительского ухода, родителей и других заинтересованных сторон, а также самих детей.

1. Неформальный уход 

      76. Чтобы обеспечить соблюдение надлежащих условий при неформальном уходе, предоставляемом отдельными лицами или семьями, государствам следует признать роль, которую играет этот вид ухода, и принять необходимые меры для поддержки его оптимального предоставления на основе оценки того, какое определенное окружение может потребовать особой помощи или надзора.
      77. Компетентным органам следует в соответствующих случаях поощрять лиц, предоставляющих неформальный уход, представлять информацию о форме ухода и стремиться предоставить им доступ ко всем услугам и льготам, которые могут помочь им в исполнении их обязанностей по уходу за ребенком и его защите.
      78. Государство должно признать фактическую ответственность за ребенка лиц, осуществляющих неформальный уход.
      79. Государствам следует разработать специальные и соответствующие меры, обеспечивающие, чтобы дети, находящиеся в ситуациях неформального ухода, были защищены от жестокого обращения, безнадзорности, детского труда и всех других форм эксплуатации, уделяя особое внимание неформальному уходу, предоставляемому не родственниками, родственниками, ранее не известными ребенку или находящимися далеко от места постоянного проживания ребенка.

2. Общие условия, применимые ко всем формам
альтернативного ухода 

      80. Передачу детей в условия альтернативного ухода следует производить с максимальной деликатностью и в дружественной по отношению к ребенку манере, в частности, при участии специально подготовленных людей, которые в принципе не должны быть одетыми в форму.
      81. Если ребенок помещается в условия альтернативного ухода, следует поощрять и содействовать его контактам с семьей, а также с другими близкими ребенку людьми — друзьями, соседями и прежними воспитателями, в соответствии с потребностями в защите и наилучшими интересами ребенка. Ребенок должен иметь доступ к информации о ситуации членов его семьи при присутствии контактов с ними.
      82. Государствам следует уделять особое внимание тому, чтобы дети, которым предоставляется альтернативный уход вследствие того, что их родители находятся в заключении или на длительной госпитализации, имели возможность поддерживать связь со своими родителями.
      83. Воспитатели ребенка должны обеспечить, чтобы ребенок получал достаточное полезное и полноценное питание в соответствии с местными привычками и соответствующими нормами питания, а также с религиозными убеждениями ребенка. При необходимости также следует предоставлять соответствующие питательные добавки.
      84. Воспитатели должны заботиться о здоровье детей, за которых они отвечают, и принимать меры, чтобы в случае необходимости дети могли получить соответствующие медицинские услуги, консультации и помощь.
      85. Дети должны иметь доступ к формальному, неформальному и профессиональному обучению в соответствии со своими правами в максимально возможной степени в образовательных учреждениях по месту жительства.
      86. Воспитатели должны обеспечить, чтобы уважалось право каждого ребенка, в том числе детей-инвалидов или живущих с или затронутых ВИЧ/СПИДом, либо имеющих другие особые потребности, на развитие через игру и занятия на досуге, и чтобы создавались возможности для таких занятий в рамках и вне рамок окружения, в котором обеспечивается уход за детьми. Следует поощрять и упрощать контакты с другими детьми и окружающими людьми.
      87. Следует удовлетворять особые потребности в плане безопасности, охраны здоровья, питания, развития и прочие нужды младенцев и маленьких детей, в том числе имеющих особые потребности, при всех формах ухода, включая обеспечение систематического прикрепления к конкретному лицу, обеспечивающему уход.
      88. Дети должны иметь возможность удовлетворять свои религиозные и духовные потребности, включая встречи с квалифицированными представителями своей религии, и право свободно решать, участвовать или нет в религиозных службах, религиозном образовании или консультировании. Религиозную принадлежность ребенка следует уважать, и ребенка нельзя принуждать или убеждать изменить свою религию или убеждения в период нахождения на попечении.
      89. Все взрослые, отвечающие за ребенка, должны уважать и поощрять право на неприкосновенность частной жизни, включая наличие соответствующих помещений для соблюдения личной гигиены с уважением гендерных различий и гендерного взаимодействия и наличие необходимых, безопасных и доступных мест для хранения личных вещей.
      90. Воспитатели должны понимать важность своей роли в развитии позитивных, безопасных и конструктивных отношений с детьми и должны быть в состоянии делать это.
      91. Условия проживания при всех формах альтернативного ухода должны отвечать требованиям охраны здоровья и безопасности.
      92. Государства должны обеспечить через свои компетентные органы, чтобы условия проживания детей, которым предоставляется альтернативный уход, и надзор за ними в таких условиях обеспечивали их эффективную защиту от жестокого обращения. Особое внимание необходимо уделять возрасту, зрелости и степени уязвимости каждого ребенка при определении его условий проживания. Меры, направленные на защиту детей, помещенных на попечение, должны соответствовать закону и не должны предусматривать необоснованные ограничения их свободы и поведения по сравнению с детьми аналогичного возраста в их общине.
      93. При всех формах альтернативного ухода детям должна обеспечиваться необходимая защита от похищения, торговли, продажи и всех других форм эксплуатации. Все связанные с этим ограничения их свободы и поведения должны включать только меры, строго необходимые для того, чтобы обеспечить их эффективную защиту от подобных деяний.
      94. Все отвечающие за уход лица должны стимулировать принятие и осуществление детьми и подростками обоснованных решений с учетом приемлемых рисков и возраста ребенка и в соответствии с его развивающимися способностями.
      95. Государствам, организациям и учреждениям, школам и другим общинным службам следует принимать соответствующие меры, чтобы дети, помещенные в условия альтернативного ухода, не подвергались стигматизации во время или после помещения на попечение. Сюда должны входить меры по минимизации возможности идентификации ребенка как ребенка, помещенного в условия альтернативного ухода.
      96. Все дисциплинарные меры и меры по коррекции поведения, составляющие пытки, жестокое, бесчеловечное или унижающее достоинство обращение, в том числе изоляция или одиночное заключение или любые иные формы физического или психологического насилия, которые могут подвернуть риску физическое или психическое здоровье ребенка, должны быть строго запрещены в соответствии с международным правом в области прав человека. Государства должны принимать все необходимые меры для предотвращения такой практики и обеспечить ее наказуемость по закону. Ограничение контактов с членами семьи ребенка и другими лицами, особенно важными для ребенка, никогда не должно использоваться в качестве меры наказания.
      97. Применение силы и мер воздействия любого характера должно быть разрешено только в тех случаях, когда это абсолютно необходимо для обеспечения физической или психологической неприкосновенности ребенка или других лиц, в соответствии с законом и обоснованным и соразмерным образом, с соблюдением основных прав ребенка. Меры воздействия с применением лекарств и медицинских средств должны основываться на лечебной необходимости и никогда не должны применяться без оценки и предписания специалиста.
      98. Детям, помещенным на попечение, должен предлагаться доступ к доверенному лицу, которому они могут доверять, в условиях полной конфиденциальности. Это лицо должно назначаться компетентным органом по согласованию с данным ребенком. Ребенок должен быть проинформирован, что в соответствии с юридическими или этическими нормами при определенных обстоятельствах может потребоваться нарушение конфиденциальности.
      99. Дети, помещенные на попечение, должны иметь возможность воспользоваться известным им эффективным и справедливым механизмом, посредством которого они могут направить жалобу или сообщить о своих проблемах, касающихся обращения с ними или условий попечения. Такие механизмы должны включать: первичную консультацию, обратную связь, исполнение и последующую консультацию. В этом процессе должны участвовать молодые люди, имеющие в прошлом опыт помещения на попечение, и их мнению должен придаваться необходимый вес. Этот процесс должен проводиться компетентными специалистами, имеющими специальную подготовку для работы с детьми и молодыми людьми.
      100. Чтобы поддержать чувство самоотождествления ребенка, следует с участием ребенка вести журнал с его жизнеописанием, содержащий надлежащую информацию, фотографии, личные предметы и памятные вещи, относящиеся к каждому этапу жизни ребенка, который будет находиться в распоряжении ребенка в течение всей его жизни.

      B. Юридическая ответственность за ребенка 

      101. В ситуациях, когда родители ребенка отсутствуют или не в состоянии принимать повседневные решения в наилучших интересах ребенка и помещение ребенка на альтернативный уход было осуществлено по распоряжению или с санкции компетентного административного или судебного органа, назначенное лицо или компетентный орган должны быть наделены юридическим правом или ответственностью принимать такие решения вместо родителей после полной консультации с ребенком. Государствам следует обеспечить механизм назначения такого лица или органа.
      102. Такая юридическая ответственность должна возлагаться компетентными властями и контролироваться непосредственно ими или через официально уполномоченные организации, включая неправительственные организации. Ответственность за действия данного лица или органа должна лежать на назначающем органе.
      103. Лица, несущие такую юридическую ответственность, должны быть уважаемыми гражданами, обладающими соответствующим знанием детских проблем, способными работать непосредственно с детьми и понимающими любые особые и культурные потребности детей, порученных их попечению. Они должны получать необходимую подготовку и профессиональную поддержку в этом отношении. Они должны быть в состоянии принимать независимые и справедливые решения, которые соответствуют наилучшим интересам данного конкретного ребенка и поощряют и гарантируют благосостояние ребенка.
      104. Роль и конкретные обязанности назначенного лица или органа должны включать в себя:
      a) обеспечение защиты прав ребенка, и в частности обеспечение ребенку надлежащего ухода, условий проживания, предоставления медицинского обслуживания, возможностей для развития, психосоциальной поддержки, образовательной и языковой поддержки;
      b) обеспечение ребенку доступа, в случае необходимости, к юридическому и иному представительству, консультаций с ребенком, с тем, чтобы взгляды ребенка были приняты во внимание принимающими решение властями, и консультирование и информирование ребенка о его правах;
      c) содействие определению устойчивого решения в наилучших интересах ребенка;
      d) осуществление связи между ребенком и различными организациями, которые могут оказывать услуги ребенку;
      e) помощь в розыске семьи ребенка;
      f) контроль за тем, чтобы в случае репатриации или воссоединения семьи, это производилось в наилучших интересах ребенка;
      g) в соответствующих обстоятельствах, помощь ребенку, чтобы он мог поддерживать связь со своей семьей.

1. Организации и учреждения, отвечающие за формальный уход 

      105. Законодательство должно предусматривать, что все организации и учреждения должны зарегистрироваться и получить разрешение на осуществление своей деятельности в службе социального обеспечения или ином компетентном органе, при этом невыполнение этого законодательства является преступлением, караемым по закону. Разрешение должно выдаваться и регулярно пересматриваться компетентными органами на основе стандартных критериев, применяющихся как минимум к задачам, функционированию, набору и квалификации персонала, условиям ухода и финансовым ресурсам и управлению организации или учреждения.
      106. Все организации и учреждения должны иметь письменные положения о политике и практике, согласующиеся с настоящими Руководящими указаниями, четко излагающие их цели, политику, методы и стандарты, применяемые при наборе, контроле, надзоре и оценке квалифицированного и надлежащего персонала, заботящегося о детях, чтобы обеспечить достижение указанных лей.
      107. Все организации и учреждения должны разработать кодекс поведения сотрудников, согласующийся с настоящими Руководящими указаниями, где, в частности, определяется роль каждого специалиста и сотрудников, ухаживающих за детьми, и прописывается четкая процедура информирования о возможных случаях ненадлежащего исполнения своих обязанностей любым сотрудником.
      108. Формы финансирования предоставления ухода ни при каких обстоятельствах не должны поощрять ненужное помещение или длительное пребывание ребенка на попечении, организованном или предоставляемом организацией или учреждением.
      109. Необходимо вести всесторонние и обновляемые записи о предоставлении услуг по альтернативному уходу, включая подробные досье на всех детей, находящихся на попечении, штатных сотрудников и обо всех финансовых операциях.
      110. Записи о детях, находящихся на попечении, должны быть полными, своевременными, конфиденциальными и надежно защищенными и должны включать информацию об их приеме и убытии, а также о форме, содержании и деталях помещения каждого ребенка на попечение, вместе с любыми соответствующими удостоверяющими личность документами и другими личными данными. Сведения о семье ребенка должны быть включены в досье ребенка, а также в отчеты по результатам систематических оценок. Это досье должно вестись в течение всего периода предоставления альтернативного ухода, и все должным образом уполномоченные специалисты, отвечающие за текущий уход за ребенком, должны сверяться с ним.
      111. Указанное досье может предоставляться в распоряжение ребенка, а также его родителей или опекунов, в пределах, в соответствующих случаях, права ребенка на неприкосновенность частной жизни и конфиденциальность. Перед знакомством с досье, во время и после этого должна быть оказана соответствующая консультационная помощь.
      112. Все службы по предоставлению альтернативного ухода должны иметь четкую политику по соблюдению конфиденциальности в отношении информации, относящейся к каждому ребенку, с которой должны ознакомиться и которую должны соблюдать все сотрудники, обеспечивающие уход.
      113. Руководствуясь передовой практикой, все организации и учреждения должны систематически обеспечивать, чтобы перед приемом на работу воспитатели и другой персонал, непосредственно контактирующий с детьми, проходили надлежащую и всестороннюю аттестацию на предмет их пригодности к работе с детьми.
      114. Условия работы, включая заработную плату, воспитателей, нанятых организациями и учреждениями, должны быть такими, чтобы максимально увеличивать мотивацию, удовлетворҰнность выполняемой работой и преемственность и, следовательно, стремление выполнять свои обязанности наилучшим и эффективным образом.
      115. Все воспитатели должны пройти обучение по правам детей, оставшихся без родительского ухода, и особой уязвимости детей в особо сложных ситуациях, таких как экстренное помещение на попечение или помещение на попечение за пределами места их постоянного проживания. Необходимо также обеспечить, чтобы принимались во внимание культурные, социальные, гендерные и религиозные аспекты. Государствам также следует предоставить необходимые ресурсы и средства для признания этих специалистов, чтобы способствовать исполнению данных положений.
      116. Все штатные воспитатели организаций и учреждений должны пройти обучение тому, как правильно реагировать на вызывающее поведение, в том числе изучить методы и средства разрешения конфликтных ситуаций, чтобы предотвратить нанесение ребенком вреда себе или другим.
      117. Организации и учреждения должны обеспечить, чтобы во всех соответствующих случаях воспитатели были готовы работать с детьми с особыми потребностями, в первую очередь живущими с ВИЧ/СПИДом или страдающими от других хронических физических или психических заболеваний, и с детьми с физическими и умственными отклонениями.

2. Воспитание в приемной семье 

      118. Компетентные органы или учреждения должны разработать систему и провести надлежащую подготовку персонала для оценки и согласования потребностей ребенка с возможностями и ресурсами потенциальных приемных воспитателей и подготовки всех заинтересованных лиц к помещению ребенка на попечение.
      119. Повсюду на местах необходимо определить круг прошедших аттестацию приемных воспитателей, которые могут обеспечить уход за детьми и защиту детей, сохраняя их связи с семьей, общиной и культурной группой.
      120. Необходимо разработать систему специальной подготовки, поддержки и консультирования для приемных воспитателей, занятия в рамках которой должны проводиться через регулярные промежутки времени до, во время и после помещения ребенка на попечение.
      121. Воспитатели должны иметь возможность высказывать свое мнение и влиять на политику организаций, обеспечивающих воспитание, и других систем, занимающихся детьми, оставшимися без родительского попечения.
      122. Следует поощрять создание ассоциаций приемных воспитателей, которые могут предоставлять важную взаимную поддержку и вносить вклад в разработку политики и практики.

      C. Уход в учреждениях интернатного типа 

      123. Учреждения интернатного типа должны быть небольшими и ставить во главу угла права и потребности ребенка в окружении, максимально приближенном к семье или небольшой группе. Их задачей, в целом, должно быть предоставление временного ухода и активное содействие реинтеграции ребенка в семью или, если это невозможно, обеспечение постоянного ухода за ним в альтернативном семейном окружении, в том числе в соответствующих обстоятельствах посредством усыновления или кафалы по исламскому праву.
      124. Должны приниматься меры для того, чтобы в необходимых и надлежащих случаях ребенок, исключительно нуждающийся в защите и альтернативном уходе, размещался отдельно от детей, находящихся в ведении системы уголовной юстиции.
      125. Компетентный национальный или местный орган должен установить строгий порядок проверки, обеспечивающий, чтобы дети принимались в такие учреждения только в соответствующих случаях.
      126. Государствам следует обеспечить, чтобы в учреждениях интернатного па было достаточно воспитателей, чтобы можно было уделять персональное внимание и давать ребенку, в соответствующих случаях, возможность установить тесные доверительные отношения с конкретным воспитателем. Воспитатели должны также распределяться таким образом, чтобы эффективно осуществлять цели и задачи по уходу и обеспечить защиту детей.
      127. Законы, политика и положения должны запрещать вербовку и подстрекательство к помещению детей в учреждения интернатного типа со стороны организаций, учреждений или отдельных лиц.

      D. Проверка и контроль 

      128. Организации, учреждения и специалисты, занимающиеся предоставлением ухода, должны быть подотчетны конкретному государственному органу, который должен обеспечить, среди прочего, проведение частых проверок, включающих как плановые, так и необъявленные посещения с проведением бесед и наблюдением за персоналом и детьми.
      129. Насколько это возможно и целесообразно, функции проверки должны включать компонент подготовки сотрудников и укрепления потенциала учреждений по уходу за детьми.
      130. Следует стимулировать создание государствами независимого национального контрольного механизма с должным учетом принципов, касающихся статуса национальных учреждений, занимающихся поощрением и защитой прав человека («Парижские принципы»)8. Этот контрольный механизм должен быть легкодоступным для детей, родителей и лиц, ответственных за детей, оставшихся без родительского ухода. Функции контрольного механизма должны включать в себя:
      a) консультирование в условиях конфиденциальности с детьми, которым обеспечиваются все формы альтернативного ухода, посещение мест их проживания и расследование любых случаев предполагаемого нарушения прав детей в этих местах по жалобе или по собственной инициативе;
      b) выработку рекомендаций в отношении политики для соответствующих властей с целью улучшения обращения с детьми, лишенными родительского ухода, и обеспечения его соответствия результатам исследований по вопросам защиты, здоровья, развития детей и ухода за ними;
      c) внесение предложений и замечаний, касающихся проектов законодательных актов;
      d) внесение независимого вклада в процесс представления докладов в соответствии с Конвенцией о правах ребенка2, в том числе периодических докладов государств-участников Комитету по правам ребенка в части, касающейся исполнения настоящих Руководящих указаний.
      ______________________________
      8 Резолюция 48/134, приложение.

      E. Поддержка по окончании предоставления ухода 

      131. Организации и учреждения должны иметь четкую политику и проводить согласованные мероприятия, относящиеся к плановому и внеплановому завершению их работы с детьми, чтобы обеспечить необходимую поддержку по окончании предоставления ухода и/или последующие меры. В течение периода предоставления ухода они должны систематически готовить ребенка к тому, чтобы он был в состоянии самостоятельно себя обеспечивать и полностью интегрироваться в общину, в первую очередь посредством приобретения социальных и жизненных навыков, чему способствует участие в жизни местной общины.
      132. При переходе от попечения к периоду после завершения предоставления ухода необходимо принимать во внимание пол, возраст, зрелость и особые обстоятельства ребенка и обеспечить консультирование и поддержку, в первую очередь для того, чтобы избежать эксплуатации. Детей, покидающих окружение, в котором им предоставлялся уход, необходимо привлекать к участию в планировании жизни по окончании предоставления ухода. Дети с особыми потребностями, например, инвалиды, должны пользоваться услугами соответствующей системы поддержки, позволяющей, среди прочего, избежать ненужного помещения в интернатное учреждение. Предприятиягосударственного и частного секторов необходимо поощрять, в том числе через предоставление льгот, к тому, чтобы они осуществляли прием на работу детей из разных служб по предоставлению ухода, особенно детей с особыми потребностями.
      133. Необходимо особо предусмотреть, чтобы каждому ребенку был, по возможности, выделен специальный сотрудник, который облегчил бы его переход к самостоятельной жизни по окончании предоставления.
      134. Подготовка к жизни по окончании предоставления ухода должна начинаться как можно раньше после помещения на попечение и в любом случае задолго до того, как ребенок покинет учреждение или иное окружение, где ему обеспечивался уход.
      135. Систематическое предоставление возможностей по общеобразовательной и профессиональной подготовке должно составлять часть привития жизненных навыков молодым людям, покидающим учреждение или окружение, где им предоставлялся уход, чтобы помочь им стать независимыми в финансовом ношении и получать собственный доход.
      136. Молодым людям, покидающим учреждения или окружение, где им доставлялся уход, а также по окончании предоставления такого ухода, необходимо обеспечивать доступ к социальным, юридическим и медицинским услугам вместе с соответствующей финансовой поддержкой.

VIII. Уход за детьми за пределами страны их постоянного проживания

      А. Помещение ребенка на попечение за границу 

      137. Настоящие Руководящие указания применяются ко всем государственным и частным организациям и всем лицам, занимающимся направлением ребенка на попечение в страну, отличную от страны его постоянного проживания, будь то для медицинского лечения, временного пребывания, отдыха или по какой-либо иной причине.
      138. Соответствующим государствам следует обеспечить наличие назначенного органа, отвечающего за определение конкретных стандартов, которые должны соблюдаться, в частности, в отношении критериев отбора воспитателей в принимающей стране и качества ухода и последующих мероприятий, а также надзора и контроля за действием таких схем.
      139. Чтобы заручиться необходимым международным сотрудничеством и защитой ребенка в таких ситуациях, государствам настоятельно рекомендуется ратифицировать Гаагскую Конвенцию о юрисдикции, применимом законодательстве, признании, исполнении и сотрудничестве в отношении родительской ответственности и мерах по защите детей от 19 октября 1996 года9 или присоединиться к ней.
      ____________________________________
      9 United Nations, Treaty Series, vol. 2204, No. 39130.

       В. Предоставление ухода ребенку, уже находящемуся за границей

      140. Настоящие Руководящие принципы, а также другие соответствующие международные положения должны применяться ко всем государственным и частным организациям и всем лицам, занимающимся обеспечением ухода за нуждающимся в уходе ребенком, находящимся в стране, отличной от страны его постоянного проживания, по какой бы то ни было причине.
      141. Несопровождаемые или разлученные дети, уже находящиеся за границей, в принципе должны пользоваться той же степенью защиты и ухода, что и местные дети в соответствующей стране.
      142. При определении необходимой формы предоставления ухода необходимо принимать во внимание, в зависимости от конкретного случая, разнообразие и различия несопровождаемых или разлученных детей (такие, как этническое и миграционное происхождение, культурное и религиозное разнообразие).
      143. Несопровождаемые и разлученные дети, в том числе прибывшие в страну по несанкционированным каналам, в принципе не должны лишаться свободы только за нарушение любого закона, регулирующего доступ на территорию страны и пребывание на ее территории.
      144. Дети, являющиеся жертвами торговли людьми, не должны задерживаться полицией или подвергаться наказанию за их участие под принуждением в незаконной деятельности.
      145. Сразу после выявления несопровождаемого ребенка государствам настоятельно рекомендуется назначать ему опекуна или, при необходимости, представителя через организацию, отвечающую за уход за ним и его благосостояние, которые должны сопровождать ребенка в ходе всего процесса до момента определения статуса и принятия соответствующих решений.
      146. Сразу после того, как несопровождаемый или разлученный ребенок будет помещен на попечение, необходимо предпринять все разумные усилия для розыска его семьи и восстановления семейных связей, если это отвечает наилучшим интересам ребенка и не подвергнет опасности участвующие стороны.
      147. Чтобы оказать содействие при планировании будущего несопровождаемого или разлученного ребенка в интересах наилучшей защиты его прав, соответствующие государственные органы и службы социального обеспечения должны прилагать все усилия, чтобы получить документы и информацию для проведения оценки риска для ребенка и социальных и семейных условий в стране его постоянного проживания.
      148. Несопровождаемых или разлученных детей нельзя возвращать в страну их постоянного проживания:
      a) если, по результатам оценки риска и безопасности, есть основания предполагать, что это поставит под угрозу безопасность ребенка;
      b) если до возвращения не установлено подходящее лицо или учреждение, заботящееся о ребенке, как-то: родитель, другой родственник, другой взрослый опекун, государственный орган или уполномоченное учреждение по уходу за детьми в стране происхождения, — которые согласны и могут взять на себя ответственность за ребенка и обеспечить ему необходимый уход и защиту;
      c) если по иным причинам это не отвечает их наилучшим интересам согласно оценке компетентных властей.
      149. С учетом вышеизложенных целей необходимо поощрять, усиливать и развивать сотрудничество между государствами, регионами, местными органами власти и ассоциациями гражданского общества.
      150. Следует предусмотреть эффективное участие консульских служб или, если это невозможно, юридических представителей страны происхождения, если это отвечает наилучшим интересам ребенка и не подвергнет опасности ребенка или его семью.
      151. Лица, отвечающие за благополучие несопровождаемого или разлученного ребенка, должны содействовать регулярному общению между ребенком и его семьей за исключением случаев, когда это противоречит желанию ребенка или явно не отвечает его наилучшим интересам.
      152. Помещение на попечение с целью усыновления или кафалы по исламскому праву не должны считаться подходящим изначальным вариантом для несопровождаемого или разлученного ребенка. Государствам рекомендуется рассматривать этот вариант только после того, как будут исчерпаны усилия по определению местонахождения его родителей, расширенной семьи или традиционных опекунов.

IX. Уход в чрезвычайных ситуациях

      A. Применение Руководящих указаний

      153. Настоящие Руководящие указания продолжают применяться и в чрезвычайных ситуациях, возникших в результате природных и антропогенных катастроф, включая международные и немеждународные вооруженные конфликты, а также иностранную оккупацию. Лицам и организациям, желающим работать в интересах детей, оставшихся без родительского ухода в чрезвычайных ситуациях, настоятельно рекомендуется действовать в соответствии с настоящими Руководящими указаниями.
      154. В этих обстоятельствах государствам или фактическим властям в соответствующем регионе, международному сообществу, а также всем местным, национальным, иностранным и международным организациям, предоставляющим или намеревающимся предоставлять услуги для детей, следует обратить особое внимание на следующее:
      a) обеспечение, чтобы все организации и лица, занимающиеся несопровождаемыми или разлученными детьми, имели необходимый опыт, подготовку, ресурсы и средства для того, чтобы делать это надлежащим образом;
      b) развитие, по мере необходимости, системы временного и долговременного ухода на базе семьи;
      c) использование ухода в учреждениях интернатного типа только в качестве временной меры до того, как будет найдена система ухода на базе семьи;
      d) запрещение создания новых учреждений интернатного типа, предназначенных для одновременного предоставления ухода большим группам детей на постоянной или долговременной основе;
      e) предотвращение международного перемещения детей, кроме случаев, предусмотренных в пункте 160 ниже;
      f) введение обязательного требования об оказании содействия усилиям по розыску семьи и реинтеграции в семью.

Предотвращение разлучения 

      155. Организации и органы власти должны делать все возможное, чтобы предотвращать разлучение детей с их родителями или основными обеспечивающими уход лицами, за исключением случаев, когда это требуется в наилучших интересах ребенка, и обеспечивать, чтобы их действия непреднамеренно не поощряли разлучение с семьей, предоставляя услуги и льготы только детям, а не семьям.
      156. Разлучение по инициативе родителей ребенка или других основных обеспечивающих уход лиц необходимо предотвращать путем:
      a) обеспечения, чтобы все семьи имели доступ к основным продуктам питания и лекарствам и другим услугам, включая образование;
      b) ограничения развития форм содержания в учреждениях интернатного типа и ограничения их использования ситуациями, когда это абсолютно необходимо.

      B. Формы ухода 

      157. Следует оказывать содействие активному участию общин в осуществлении контроля и решении проблем ухода и защиты, с которыми сталкиваются дети в местном контексте.
      158. Следует поощрять обеспечение ухода в родной общине ребенка, включая передачу на воспитание, поскольку это обеспечивает преемственность в процессе социализации и развития.
      159. Поскольку несопровождаемые или разлученные дети могут подвергаться повышенному риску жестокого обращения и эксплуатации, для обеспечения их защиты необходимо предусмотреть меры по контролю и оказанию конкретной мощи воспитателям.
      160. Детей в чрезвычайных ситуациях не следует перемещать в другие страны за пределы страны их обычного местожительства для обеспечения альтернативного ухода, кроме как временно на основании неопровержимых доводов, связанных с охраной здоровья, медицинскими соображениями или соображениями безопасности. В этом случае их следует направлять в места, расположенные максимально близко к их дому, их должен сопровождать один из родителей или опекун, известный ребенку, и должен быть установлен четкий план возвращения.
      161. Если реинтеграция в семью невозможна в течение соответствующего периода или будет сочтена не отвечающей наилучшим интересам ребенка, следует предусмотреть устойчивые и окончательные решения, такие, как усыновление или кафала по исламскому праву, а если это невозможно, следует рассмотреть другие долгосрочные варианты, такие, как воспитание в приемной семье или соответствующем учреждении интернатного типа, включая групповые дома и другие контролируемые формы проживания. 

      С. Розыск семьи и реинтеграция в семью

      162. Удостоверение личности, регистрация и снабжение документами несопровождаемых или разлученных детей являются приоритетными задачами в любой чрезвычайной ситуации и должны осуществляться в самые короткие сроки.
      163. Действия по регистрации должны производиться государственными органами или под их непосредственным контролем и уполномоченными на то организациями, отвечающими за выполнение этой задачи и имеющими соответствующий опыт.
      164. Необходимо соблюдать конфиденциальность в отношении собранной формации и создать системы безопасной передачи и хранения информации. Информацию следует передавать только должным образом уполномоченным организациям в целях розыска семьи, реинтеграции в семью и обеспечения ухода.
      165. Все лица, занимающиеся розыском членов семьи или основных законных или традиционных опекунов, должны по возможности действовать в рамках согласованной системы, используя стандартные формы и взаимно совместимые процедуры. Они должны обеспечить, чтобы ребенок и другие заинтересованные лица не подвергались опасности в результате их действий.
      166. Действительность родства и подтверждение готовности ребенка и членов семьи к воссоединению должны проверяться в каждом конкретном случае. Нельзя предпринимать никаких действий, которые могут воспрепятствовать потенциальной реинтеграции в семью, таких, как усыновление, изменение имени или перемещение в места, удаленные от возможного местонахождения семьи, до того, как будут исчерпаны все усилия по розыску семьи.
      167. Надлежащая документация о любом помещении ребенка под опеку должна храниться в надежном и безопасном месте, с тем, чтобы упростить в будущем воссоединение.