United Nations Standard Minimum Rules for the Administration of Juvenile Justice ("The Beijing Rules")

Adopted by the resolution 40/33 of the UN General Assembly 10 November 1985

      The General Assembly,
      Bearing in mind the Universal Declaration of Human Rights, the International Covenant on Civil and Political Rights and the International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights, as well as other international human rights instruments pertaining to the rights of young persons,
      Also bearing in mind that 1985 was designated the International Youth Year: Participation, Development, Peace and that the international community has placed importance on the protection and promotion of the rights of the young, as witnessed by the significance attached to the Declaration of the Rights of the Child,
      Recalling resolution 4 adopted by the Sixth United Nations Congress on the Prevention of Crime and the Treatment of Offenders, held at Caracas from 25 August to 5 September 1980, which called for the development of standard minimum rules for the administration of juvenile justice and the care of juveniles, which could serve as a model for Member States,
      Recalling also Economic and Social Council decision 1984/153 of 25 May 1984, by which the draft rules were forwarded to the Seventh United Nations Congress on the Prevention of Crime and the Treatment of Offenders, through the Interregional Preparatory Meeting, held at Beijing from 14 to 18 May 1984,
      Recognizing that the young, owing to their early stage of human development, require particular care and assistance with regard to physical, mental and social development, and require legal protection in conditions of peace, freedom, dignity and security,
      Considering that existing national legislation, policies and practices may well require review and amendment in view of the standards contained in the rules,
      Considering further that, although such standards may seem difficult to achieve at present in view of existing social, economic, cultural, political and legal conditions, they are nevertheless intended to be attainable as a policy minimum,
      1. Notes with appreciation the work carried out by the Committee on Crime Prevention and Control, the Secretary-General, the United Nations Asia and Far East Institute for the Prevention of Crime and the Treatment of Offenders and other United Nations institutes in the development of the Standard Minimum Rules for the Administration of Juvenile Justice;
      2. Takes note with appreciation of the report of the Secretary-General on the draft Standard Minimum Rules for the Administration of Juvenile Justice;
      3. Commends the Interregional Preparatory Meeting held at Beijing for having finalized the text of the rules submitted to the Seventh United Nations Congress on the Prevention of Crime and the Treatment of Offenders for consideration and final action;
      4. Adopts the United Nations Standard Minimum Rules for the Administration of Juvenile Justice recommended by the Seventh Congress, contained in the annex to the present resolution, and approves the recommendation of the Seventh Congress that the Rules should be known as "the Beijing Rules";
      5. Invites Member States to adapt, wherever this is necessary, their national legislation, policies and practices, particularly in training juvenile justice personnel, to the Beijing Rules and to bring the Rules to the attention of relevant authorities and the public in general;
      6. Calls upon the Committee on Crime Prevention and Control to formulate measures for the effective implementation of the Beijing Rules, with the assistance of the United Nations institutes on the prevention of crime and the treatment of offenders;
      7. Invites Member States to inform the Secretary-General on the implementation of the Beijing Rules and to report regularly to the Committee on Crime Prevention and Control on the results achieved;
      8. Requests Member States and the Secretary-General to undertake research and to develop a data base with respect to effective policies and practices in the administration of juvenile justice;
      9. Requests the Secretary-General and invites Member States to ensure the widest possible dissemination of the text of the Beijing Rules in all of the official languages of the United Nations, including the intensification of information activities in the field of juvenile justice;
      10. Requests the Secretary-General to develop pilot projects on the implementation of the Beijing Rules;
      11. Requests the Secretary-General and Member States to provide the necessary resources to ensure the successful implementation of the Beijing Rules, in particular in the areas of recruitment, training and exchange of personnel, research and evaluation, and the development of new alternatives to institutionalization;
      12. Requests the Eighth United Nations Congress on the Prevention of Crime and the Treatment of Offenders to review the progress made in the implementation of the Beijing Rules and of the recommendations contained in the present resolution, under a separate agenda item on juvenile justice;
      13. Urges all relevant organs of the United Nations system, in particular the regional commissions and specialized agencies, the United Nations institutes for the prevention of crime and the treatment of offenders, other intergovernmental organizations and non-governmental organizations to collaborate with the Secretariat and to take the necessary measures to ensure a concerted and sustained effort, within their respective fields of technical competence, to implement the principles contained in the Beijing Rules.

ANNEX

United Nations Standard Minimum Rules for the Administration of Juvenile Justice (Beijing Rules)

Part one.

General principles

1. Fundamental perspectives

      1.1 Member States shall seek, in conformity with their respective general interests, to further the well-being of the juvenile and her or his family.
      1.2 Member States shall endeavour to develop conditions that will ensure for the juvenile a meaningful life in the community, which, during that period in life when she or he is most susceptible to deviant behaviour, will foster a process of personal development and education that is as free from crime and delinquency as possible.
      1.3 Sufficient attention shall be given to positive measures that involve the full mobilization of all possible resources, including the family, volunteers and other community groups, as well as schools and other community institutions, for the purpose of promoting the well-being of the juvenile, with a view to reducing the need for intervention under the law, and of effectively, fairly and humanely dealing with the juvenile in conflict with the law.
      1.4 Juvenile justice shall be conceived as an integral part of the national development process of each country, within a comprehensive framework of social justice for all juveniles, thus, at the same time, contributing to the protection of the young and the maintenance of a peaceful order in society.
      1.5 These Rules shall be implemented in the context of economic, social and cultural conditions prevailing in each Member State.
      1.6 Juvenile justice services shall be systematically developed and co-ordinated with a view to improving and sustaining the competence of personnel involved in the services, including their methods, approaches and attitudes.

Commentary

      These broad fundamental perspectives refer to comprehensive social policy in general and aim at promoting juvenile welfare to the greatest possible extent, which will minimize the necessity of intervention by the juvenile justice system, and in turn, will reduce the harm that may be caused by any intervention. Such care measures for the young, before the onset of delinquency, are basic policy requisites designed to obviate the need for the application of the Rules.
      Rules 1.1 to 1.3 point to the important role that a constructive social policy for juveniles will play, inter alia, in the prevention of juvenile crime and delinquency. Rule 1.4 defines juvenile justice as an integral part of social justice for juveniles, while rule 1.6 refers to the necessity of constantly improving juvenile justice, without falling behind the development of progressive social policy for juveniles in general and bearing in mind the need for consistent improvement of staff services.
      Rule 1.5 seeks to take account of existing conditions in Member States which would cause the manner of implementation of particular rules necessarily to be different from the manner adopted in other States.

2. Scope of the Rules and definitions used

      2.1 The following Standard Minimum Rules shall be applied to juvenile offenders impartially, without distinction of any kind, for example as to race, colour, sex, language, religion, political or other opinions, national or social origin, property, birth or other status.
      2.2 For purposes of these Rules, the following definitions shall be applied by Member tates in a manner which is compatible with their respective legal systems and concepts:
      (a) A juvenile is a child or young person who, under the respective legal systems, may be dealt with for an offence in a manner which is different from an adult;
      (b) An offence is any behaviour (act or omission) that is punishable by law under the respective legal systems;
      (c) A juvenile offender is a child or young person who is alleged to have committed or who has been found to have committed an offence.
      2.3 Efforts shall be made to establish, in each national jurisdiction, a set of laws, rules and provisions specifically applicable to juvenile offenders and institutions and bodies entrusted with the functions of the administration of juvenile justice and designed:
      (a) To meet the varying needs of juvenile offenders, while protecting their basic rights;
      (b) To meet the needs of society;
      (c) To implement the following rules thoroughly and fairly.

Commentary

      The Standard Minimum Rules are deliberately formulated so as to be applicable within different legal systems and, at the same time, to set some minimum standards for the handling of juvenile offenders under any definition of a juvenile and under any system of dealing with juvenile offenders. The Rules are always to be applied impartially and without distinction of any kind.
      Rule 2.1 therefore stresses the importance of the Rules always being applied impartially and without distinction of any kind. The rule follows the formulation of principle 2 of the Declaration of the Rights of the Child.
      Rule 2.2 defines "juvenile" and "offence" as the components of the notion of the "juvenile offender", who is the main subject of these Standard Minimum Rules (see, however, also rules 3 and 4). It should be noted that age limits will depend on, and are explicitly made dependent on, each respective legal system, thus fully respecting the economic, social, political, cultural and legal systems of Member States. This makes for a wide variety of ages coming under the definition of "juvenile", ranging from 7 years to 18 years or above. Such a variety seems inevitable in view of the different national legal systems and does not diminish the impact of these Standard Minimum Rules.
      Rule 2.3 is addressed to the necessity of specific national legislation for the optimal implementation of these Standard Minimum Rules, both legally and practically.

3. Extension of the Rules

      3.1 The relevant provisions of the Rules shall be applied not only to juvenile offenders but also to juveniles who may be proceeded against for any specific behaviour that would not be punishable if committed by an adult.
      3.2 Efforts shall be made to extend the principles embodied in the Rules to all juveniles who are dealt with in welfare and care proceedings.
      3.3 Efforts shall also be made to extend the principles embodied in the Rules to young adult offenders.

Commentary

      Rule 3 extends the protection afforded by the Standard Minimum Rules for the Administration of Juvenile Justice to cover:
      (a) The so-called "status offences" prescribed in various national legal systems where the range of behaviour considered to be an offence is wider for juveniles than it is for adults (for example, truancy, school and family disobedience, public drunkenness, etc.) (rule 3.1);
      (b) Juvenile welfare and care proceedings (rule 3.2);
      (c) Proceedings dealing with young adult offenders, depending of course on each given age limit (rule 3.3).
      The extension of the Rules to cover these three areas seems to be justified. Rule 3.1 provides minimum guarantees in those fields, and rule 3.2 is considered a desirable step in the direction of more fair, equitable and humane justice for all juveniles in conflict with the law.

4. Age of criminal responsibility

      4.1 In those legal systems recognizing the concept of the age of criminal responsibility for juveniles, the beginning of that age shall not be fixed at too low an age level, bearing in mind the facts of emotional, mental and intellectual maturity.

Commentary

      The minimum age of criminal responsibility differs widely owing to history and culture. The modern approach would be to consider whether a child can live up to the moral and psychological components of criminal responsibility; that is, whether a child, by virtue of her or his individual discernment and understanding, can be held responsible for essentially anti-social behave our. If the age of criminal responsibility is fixed too low or if there is no low r age limit at all, the notion of responsibility would become meaningles. In general, there is a close relationship between the notion of responsibility for delinquent or criminal behaviour and other social rights and responsibilities (such as marital status, civil majority, etc.).
      Efforts should therefore be made to agree on a reasonable lowest age limit that is applicable internationally.

5. Aims of juvenile justice

      5.1 The juvenile justice system shall emphasize the well-being of the juvenile and shall ensure that any reaction to juvenile offenders shall always be in proportion to the circumstances of both the offenders and the offence.

Commentary

      Rule 5 refers to two of the most important objectives of juvenile justice. The first objective is the promotion of the well-being of the juvenile. This is the main focus of those legal systems in which juvenile offenders are dealt with by family courts or administrative authorities, but the well-being of the juvenile should also be emphasized in legal systems that follow the criminal court model, thus contributing to the avoidance of merely punitive sanctions. (See also rule 14.)
      The second objective is "the principle of proportionality". This principle is well-known as an instrument for curbing punitive sanctions, mostly expressed in terms of just desert in relation to the gravity of the offence. The response to young offenders should be based on the consideration not only of the gravity of the offence but also of personal circumstances. The individual circumstances of the offender (for example social status, family situation, the harm caused by the offence or other factors affecting personal circumstances) should influence the proportionality of the reaction (for example by having regard to the offender's endeavour to indemnify the victim or to her or his willingness to turn to a wholesome and useful life).
      By the same token, reactions aiming to ensure the welfare of the young offender may go beyond necessity and therefore infringe upon the fundamental rights of the young individual, as has been observed in some juvenile justice systems. Here, too, the proportionality of the reaction to the circumstances of both the offender and the offence, including the victim, should be safeguarded.
      In essence, rule 5 calls for no less and no more than a fair reaction in any given case of juvenile delinquency and crime. The issues combined in the rule may help to stimulate development in both regards: new and innovative types of reactions are as desirable as precautions against any undue widening of the net of formal social control over juveniles.

6. Scope of discretion

      6.1 In view of the varying special needs of juveniles as well as the variety of measures available, appropriate scope for discretion shall be allowed at all stages of proceedings and at the different levels of juvenile justice administration, including investigation, prosecution, adjudication and the follow-up of dispositions.
      6.2 Efforts shall be made, however, to ensure sufficient accountability at all stages and levels in the exercise of any such discretion.
      6.3 Those who exercise discretion shall be specially qualified or trained to exercise it judiciously and in accordance with their functions and mandates.

Commentary

      Rules 6.1, 6.2 and 6.3 combine several important features of effective, fair and humane juvenile justice administration: the need to permit the exercise of discretionary power at all significant levels of processing so that those who make determinations can take the actions deemed to be most appropriate in each individual case; and the need to provide checks and balances in order to curb any abuses of discretionary power and to safeguard the rights of the young offender. Accountability and professionalism are instruments best apt to curb broad discretion. Thus, professional qualifications and expert training are emphasized here as a valuable means of ensuring the judicious exercise of discretion in matters of juvenile offenders. (See also rules 1.6 and 2.2.) The formulation of specific guidelines on the exercise of discretion and the provision of systems of review, appeal and the like in order to permit scrutiny of decisions and accountability are emphasized in this context. Such mechanisms are not specified here, as they do not easily lend themselves to incorporation into international standard minimum rules, which cannot possibly cover all differences in justice systems.

7. Rights of juveniles

      7.1 Basic procedural safeguards such as the presumption of innocence, the right to be notified of the charges, the right to remain silent, the right to counsel, the right to the presence of a parent or guardian, the right to confront and cross-examine witnesses and the right to appeal to a higher authority shall be guaranteed at all stages of proceedings.

Commentary

      Rule 7.1 emphasizes some important points that represent essential elements for a fair and just trial and that are internationally recognized in existing human rights instruments. (See also rule 14.) The presumption of innocence, for instance, is also to be found in article 11 of the Universal Declaration of Human Rights and in article 14, paragraph 2, of the International Covenant on Civil and Political Rights.
      Rules 14 seq. of these Standard Minimum Rules specify issues that are important for proceedings in juvenile cases, in particular, while rule 7.1 affirms the most basic procedural safeguards in a general way.

8. Protection of privacy

      8.1 The juvenile's right to privacy shall be respected at all stages in order to avoid harm being caused to her or him by undue publicity or by the process of labelling.
      8.2 In principle, no information that may lead to the identification of a juvenile offender shall be published.

Commentary

      Rule 8 stresses the importance of the protection of the juvenile's right to privacy. Young persons are particularly susceptible to stigmatization. Criminological research into labelling processes has provided evidence of the detrimental effects (of different kinds) resulting from the permanent identification of young persons as "delinquent" or "criminal".
      Rule 8 also stresses the importance of protecting the juvenile from the adverse effects that may result from the publication in the mass media of information about the case (for example the names of young offenders, alleged or convicted). The interest of the individual should be protected and upheld, at least in principle. (The general contents of rule 8 are further specified in rule 21.)

9. Saving clause

      9.1 Nothing in these Rules shall be interpreted as precluding the application of the Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners adopted by the United Nations and other human rights instruments and standards recognized by the international community that relate to the care and protection of the young.

Commentary

      Rule 9 is meant to avoid any misunderstanding in interpreting and implementing the present Rules in conformity with principles contained in relevant existing or emerging international human rights instruments and standards - such as the Universal Declaration of Human Rights; the nternational Covenant on Economic, Social and Cultural Rights and theInternational Covenant on Civil and Political Rights; and the Declaration of the Rights of the Child and the draft convention on the rights of the child. It should be understood that the application of the present Rules is without prejudice to any such international instruments which may contain provisions of wider application. (See also rule 27.)

Part two.

Investigation and prosecution

10. Initial contact

      10.1 Upon the apprehension of a juvenile, her or his parents or guardian shall be immediately notified of such apprehension, and, where such immediate notification is not possible, the parents or guardian shall be notified within the shortest possible time thereafter.
      10.2 A judge or other competent official or body shall, without delay, consider the issue of release.
      10.3 Contacts between the law enforcement agencies and a juvenile offender shall be managed in such a way as to respect the legal status of the juvenile, promote the well-being of the juvenile and avoid harm to her or him, with due regard to the circumstances of the case.

Commentary

      Rule 10.1 is in principle contained in rule 92 of the Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners.
      The question of release (rule 10.2) shall be considered without delay by a judge or other competent official. The latter refers to any person or institution in the broadest sense of the term, including community boards or police authorities having power to release an arrested person. (See also the International Covenant on Civil and Political Rights, article 9, paragraph 3.)
      Rule 10.3 deals with some fundamental aspects of the procedures and behaviour on the part of the police and other law enforcement officials in cases of juvenile crime. To "avoid harm" admittedly is flexible wording and covers many features of possible interaction (for example the use of harsh language, physical violence or exposure to the environment). Involvement in juvenile justice processes in itself can be "harmful" to juveniles; the term "avoid harm" should be broadly interpreted, therefore, as doing the least harm possible to the juvenile in the first instance, as well as any additional or undue harm. This is especially important in the initial contact with law enforcement agencies, which might profoundly influence the juvenile's attitude towards the State and society. Moreover, the success of any further intervention is largely dependent on such initial contacts. Compassion and kind firmness are important in these situations.

11. Diversion

      11.1 Consideration shall be given, wherever appropriate, to dealing with juvenile offenders without resorting to formal trial by the competent authority, referred to in rule 14.1 below.
      11.2 The police, the prosecution or other agencies dealing with juvenile cases shall be empowered to dispose of such cases, at their discretion, without recourse to formal hearings, in accordance with the criteria laid down for that purpose in the respective legal system and also in accordance with the principles contained in these Rules.
      11.3 Any diversion involving referral to appropriate community or other services shall require the consent of the juvenile, or her or his parents or guardian, provided that such decision to refer a case shall be subject to review by a competent authority, upon application.
      11.4 In order to facilitate the discretionary disposition of juvenile cases, efforts shall be made to provide for community programmes, such as temporary supervision and guidance, restitution, and compensation of victims.

Commentary

      Diversion, involving removal from criminal justice processing and, frequently, redirection to community support services, is commonly practiced on a formal and informal basis in many legal systems. This practice serves to hinder the negative effects of subsequent proceedings in juvenile justice administration (for example the stigma of conviction and sentence). In many cases, non-intervention would be the best response. Thus, diversion at the outset and without referral to alternative (social) services may be the optimal response. This is especially the case where the offence is of a non-serious nature and where the family, the school or other informal social control institutions have already reacted, or are likely to react, in an appropriate and constructive manner.
      As stated in rule 11.2, diversion may be used at any point of decision-making - by the police, the prosecution or other agencies such as the courts, tribunals, boards or councils. It may be exercised by one authority or several or all authorities, according to the rules and policies of the respective systems and in line with the present Rules. It need not necessarily be limited to petty cases, thus rendering diversion an important instrument.
      Rule 11.3 stresses the important requirement of securing the consent of the young offender (or the parent or guardian) to the recommended diversionary measure(s). (Diversion to community service without such consent would contradict the Convention concerning the Abolition of Forced Labour.) However, this consent should not be left unchallengeable, since it might sometimes be given out of sheer desperation on the part of the juvenile. The rule uderlines that care should be taken to minimize the potential for coercion and intimidation at all levels in the diversion process. Juveniles should not feel pressured (for example in order to avoid court appearance) or be pressured into consenting to diversion programmes. Thus, it is advocated that provision should be made for an objective appraisal of the appropriateness of dispositions involving young offenders by a "competent authority upon application". (The "competent authority" may be different from that referred to in rule 14.)
      Rule 11.4 recommends the provision of viable alternatives to juvenile justice processing in the form of community-based diversion. Programmes that involve settlement by victim restitution and those that seek to avoid future conflict with the law through temporary supervision and guidance are especially commended. The merits of individual cases would make diversion appropriate, even when more serious offences have been committed (for example first offence, the act having been committed under peer pressure etc.).

12. Specialization within the police

      12.1 In order to best fulfil their functions, police officers who frequently or exclusively deal with juveniles or who are primarily engaged in the prevention of juvenile crime shall be specially instructed and trained. In large cities, special police units should be established for that purpose.

Commentary

      Rule 12 draws attention to the need for specialized training for all law enforcement officials who are involved in the administration of juvenile justice. As police are the first point of contact with the juvenile justice system, it is most important that they act in an informed and appropriate manner.
      While the relationship between urbanization and crime is clearly complex, an increase in juvenile crime has been associated with the growth of large cities, particularly with rapid and unplanned growth. Specialized police units would therefore be indispensable, not only in the interest of implementing specific principles contained in the present instrument (such as rule 1.6) but more generally for improving the prevention and control of juvenile crime and the handling of juvenile offenders.

13. Detention pending trial

      13.1 Detention pending trial shall be used only as a measure of last resort and for the shortest possible period of time.
      13.2 Whenever possible, detention pending trial shall be replaced by alternative measures, such as close supervision, intensive care or placement with a family or in an educational setting or home.
      13.3 Juveniles under detention pending trial shall be entitled to all rights and guarantees of the Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners adopted by the United Nations.
      13.4 Juveniles under detention pending trial shall be kept separate from adults and shall be detained in a separate institution or in a separate part of an institution also holding adults.
      13.5 While in custody, juveniles shall receive care, protection and all necessary individual assistance - social, educational, vocational, psychological, medical and physical - that they may require in view of their age, sex and personality.

Commentary

      The danger to juveniles of "criminal contamination" while in detention pending trial must not be underestimated. It is therefore important to stress the need for alternative measures. By doing so, rule 13.1 encourages the devising of new and innovative measures to avoid such detention in the interest of the well-being of the juvenile.
      Juveniles under detention pending trial are entitled to all the rights and guarantees of the Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners as well as the International Covenant on Civil and Political Rights, especially article 9 and article 10, paragraphs 2 (b) and 3.
      Rule 13.4 does not prevent States from taking other measures against the negative influences of adult offenders which are at least as effective as the measures mentioned in the rule.
      Different forms of assistance that may become necessary have been enumerated to draw attention to the broad range of particular needs of young detainees to be addressed (for example females or males, drug addicts, alcoholics, mentally ill juveniles, young persons suffering from the trauma of arrest for example, etc.).
      Varying physical and psychological characteristics of young detainees may warrant classification measures by which some are kept separate while in detention pending trial, thus contributing to the avoidance of victimization and rendering more appropriate assistance.
      The Sixth United Nations Congress on the Prevention of Crime and the Treatment of Offenders, in its resolution 4 on juvenile justice standards specified that the Rules, inter alia, should reflect the basic principle that pre-trial detention should be used only as a last resort, that no minors should be held in a facility where they are vulnerable to the negative influences of adult detainees and that account should always be taken of the needs particular to their stage of development.

Part three. Adjudication and disposition

14. Competent authority to adjudicate

      14.1 Where the case of a juvenile offender has not been diverted (under rule 11), she or he shall be dealt with by the competent authority (court, tribunal, board, council, etc.) according to the principles of a fair and just trial.
      14.2 The proceedings shall be conducive to the best interests of the juvenile and shall be conducted in an atmosphere of understanding, which shall allow the juvenile to participate therein and to express herself or himself freely.

Commentary

      It is difficult to formulate a definition of the competent body or person that would universally describe an adjudicating authority. "Competent authority" is meant to include those who preside over courts or tribunals (composed of a single judge or of several members), including professional and lay magistrates as well as administrative boards (for example the Scottish and Scandinavian systems) or other more informal community and conflict resolution agencies of an adjudicatory nature.
      The procedure for dealing with juvenile offenders shall in any case follow the minimum standards that are applied almost universally for any criminal defendant under the procedure known as "due process of law". In accordance with due process, a "fair and just trial" includes such basic safeguards as the presumption of innocence, the presentation and examination of witnesses, the common legal defences, the right to remain silent, the right to have the last word in a hearing, the right to appeal, etc. (See also rule 7.1).

15. Legal counsel, parents and guardians

      15.1 Throughout the proceedings the juvenile shall have the right to be represented by a legal adviser or to apply for free legal aid where there is provision for such aid in the country.
      15.2 The parents or the guardian shall be entitled to participate in the proceedings and may be required by the competent authority to attend them in the interest of the juvenile. They may, however, be denied participation by the competent authority if there are reasons to assume that such exclusion is necessary in the interest of the juvenile.

Commentary

      Rule 15.1 uses terminology similar to that found in rule 93 of the Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners. Whereas legal counsel and free legal aid are needed to assure the juvenile legal assistance, the right of the parents or guardian to participate as stated in rule 15.2 should be viewed as general psychological and emotional assistance to the juvenile - a function extending throughout the procedure.
      The competent authority's search for an adequate disposition of the case may profit, in particular, from the co-operation of the legal representatives of the juvenile (or, for that matter, some other personal assistant who the juvenile can and does really trust). Such concern can be thwarted if the presence of parents or guardians at the hearings plays a negative role, for instance, if they display a hostile attitude towards the juvenile; hence, the possibility of their exclusion must be provided for.

16. Social inquiry reports

      16.1 In all cases except those involving minor offences, before the competent authority renders a final disposition prior to sentencing, the background and circumstances in which the juvenile is living or the conditions under which the offence has been committed shall be properly investigated so as to facilitate judicious adjudication of the case by the competent authority.

Commentary

      Social inquiry reports (social reports or pre-sentence reports) are an indispensable aid in most legal proceedings involving juveniles. The competent authority should be informed of relevant facts about the juvenile, such as social and family background, school career, educational experiences, etc. For this purpose, some jurisdictions use special social services or personnel attached to the court or board. Other personnel, including probation officers, may serve the same function. The rule therefore requires that adequate social services should be available to deliver social inquiry reports of a qualified nature.

17. Guiding principles in adjudication and disposition

      17.1 The disposition of the competent authority shall be guided by the following principles:
      (a) The reaction taken shall always be in proportion not only to the circumstances and the gravity of the offence but also to the circumstances and the needs of the juvenile as well as to the needs of the society;
      (b) Restrictions on the personal liberty of the juvenile shall be imposed only after careful consideration and shall be limited to the possible minimum;
      (c) Deprivation of personal liberty shall not be imposed unless the juvenile is adjudicated of a serious act involving violence against another person or of persistence in committing other serious offences and unless there is no other appropriate response;
      (d) The well-being of the juvenile shall be the guiding factor in the consideration of her or his case.
      17.2 Capital punishment shall not be imposed for any crime committed by juveniles.
      17.3 Juveniles shall not be subject to corporal punishment.
      17.4 The competent authority shall have the power to discontinue the proceedings at any time.

Commentary

      The main difficulty in formulating guidelines for the adjudication of young persons stems from the fact that there are unresolved conflicts of a philosophical nature, such as the following:
      (a) Rehabilitation versus just desert;
      (b) Assistance versus repression and punishment;
      (c) Reaction according to the singular merits of an individual case versus reaction according to the protection of society in general;
      (d) General deterrence versus individual incapacitation.
      The conflict between these approaches is more pronounced in juvenile cases than in adult cases. With the variety of causes and reactions characterizing juvenile cases, these alternatives become intricately interwoven.
      It is not the function of Standard Minimum Rules for the Administration of Juvenile Justice to prescribe which approach is to be followed but rather to identify one that is most closely in consonance with internationally accepted principles. Therefore the essential elements as laid down in rule 17.1, in particular in subparagraphs (a) and (c), are mainly to be understood as practical guidelines that should ensure a common starting point; if heeded by the concerned authorities (See also rule 5), they could contribute considerably to ensuring that the fundamental rights of juvenile offenders are protected, especially the fundamental rights of personal development and education.
      Rule 17.1 (b) implies that strictly punitive approaches are not appropriate. Whereas in adult cases, and possibly also in cases of severe offences by juveniles, just desert and retributive sanctions might be considered to have some merit, in juvenile cases such considerations should always be outweighed by the interest of safeguarding the well-being and the future of the young person.
      In line with resolution 8 of the Sixth United Nations Congress, it encourages the use of alternatives to institutionalization to the maximum extent possible, bearing in mind the need to respond to the specific requirements of the young. Thus, full use should be made of the range of existing alternative sanctions and new alternative sanctions should be developed, bearing the public safety in mind. Probation should be granted to the greatest possible extent via suspended sentences, conditional sentences, board orders and other dispositions.
      Rule 17.1 (c) corresponds to one of the guiding principles in resolution 4 of the Sixth Congress which aims at avoiding incarceration in the case of juveniles unless there is no other appropriate response that will protect the public safety.
      The provision prohibiting capital punishment in rule 17.2 is in accordance with article 6, paragraph 5, of the International Covenant on Civil and Political Rights.
      The provision against corporal punishment is in line with article 7 of the International Covenant on Civil and Political Rights and the Declaration on the Protection of All Persons from Being Subjected to Torture and Other Cruel, Inhuman or Degrading Treatment or Punishment as well as the Convention against Torture and Other Cruel, Inhuman or Degrading Treatment or Punishment and the draft convention on the rights of the child.
      The power to discontinue the proceedings at any time (rule 17.4) is a characteristic inherent in the handling of juvenile offenders as opposed to adults. At any time, circumstances may become known to the competent authority which would make a complete cessation of the intervention appear to be the best disposition of the case.

18. Various disposition measures

      18.1 A large variety of disposition measures shall be made available to the competent authority, allowing for flexibility so as to avoid institutionalization to the greatest extent possible. Such measures, some of which may be combined, include:
      (a) Care, guidance and supervision orders;
      (b) Probation;
      (c) Community service orders;
      (d) Financial penalties, compensation and restitution;
      (e) Intermediate treatment and other treatment orders;
      (f) Orders to participate in group counselling and similar activities;
      (g) Orders concerning foster care, living communities or other educational settings;
      (h) Other relevant orders.
      18.2 No juvenile shall be removed from parental supervision, whether partly or entirely, unless the circumstances of her or his case make this necessary.

Commentary

      Rule 18.1 attempts to enumerate some of the important reactions and sanctions that have been practised and proved successful thus far, in different legal systems. On the whole they represent promising options that deserve replication and further development. The rule does not enumerate staffing requirements because of possible shortages of adequate staff in some regions; in those regions measures requiring less staff may be tried or developed.
      The examples given in rule 18.1 have in common, above all, a reliance on and an appeal to the community for the effective implementation of alternative dispositions. Community-based correction is a traditional measure that has taken on many aspects. On that basis, relevant authorities should be encouraged to offer community-based services.
      Rule 18.2 points to the importance of the family which, according to article 10, paragraph 1, of the International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights, is "the natural and fundamental group unit of society". Within the family, the parents have not only the right but also the responsibility to care for and supervise their children. Rule 18.2, therefore, requires that the separation of children from their parents is a measure of last resort. It may be resorted to only when the facts of the case clearly warrant this grave step (for example child abuse).

19. Least possible use of institutionalization

      19.1 The placement of a juvenile in an institution shall always be a disposition of last resort and for the minimum necessary period.

Commentary

      Progressive criminology advocates the use of non-institutional over institutional treatment. Little or no difference has been found in terms of the success of institutionalization as compared to non-institutionalization. The many adverse influences on an individual that seem unavoidable within any nstitutional setting evidently cannot be outbalanced by treatment efforts. This is especially the case for juveniles, who are vulnerable to negative influences. Moreover, the negative effects, not only of loss of liberty but also of separation from the usual social environment, are certainly more acute for juveniles than for adults because of their early stage of development.
      Rule 19 aims at restricting institutionalization in two regards: in quantity ("last resort") and in time ("minimum necessary period"). Rule 19 reflects one of the basic guiding principles of resolution 4 of the Sixth United Nations Congress: a juvenile offender should not be incarcerated unless there is no other appropriate response. The rule, therefore, makes the appeal that if a juvenile must be institutionalized, the loss of liberty should be restricted to the least possible degree, with special institutional arrangements for confinement and bearing in mind the differences in kinds of offenders, offences and institutions. In fact, priority should be given to "open" over "closed" institutions. Furthermore, any facility should be of a correctional or educational rather than of a prison type.

20. Avoidance of unnecessary delay

      20.1 Each case shall from the outset be handled expeditiously, without any unnecessary delay.

Commentary

      The speedy conduct of formal procedures in juvenile cases is a paramount concern. Otherwise whatever good may be achieved by the procedure and the disposition is at risk. As time passes, the juvenile will find it increasingly difficult, if not impossible, to relate the procedure and disposition to the offence, both intellectually and psychologically.

21. Records

      21.1 Records of juvenile offenders shall be kept strictly confidential and closed to third parties. Access to such records shall be limited to persons directly concerned with the disposition of the case at hand or other duly authorized persons.
      21.2 Records of juvenile offenders shall not be used in adult proceedings in subsequent cases involving the same offender.

Commentary

      The rule attempts to achieve a balance between conflicting interests connected with records or files: those of the police, prosecution and other authorities in improving control versus the interests of the juvenile offender. (See also rule 8.) "Other duly authorized persons" would generally include, among others, researchers.

22. Need for professionalism and training

      22.1 Professional education, in-service training, refresher courses and other appropriate modes of instruction shall be utilized to establish and maintain the necessary professional competence of all personnel dealing with juvenile cases.
      22.2 Juvenile justice personnel shall reflect the diversity of juveniles who come into contact with the juvenile justice system. Efforts shall be made to ensure the fair representation of women and minorities in juvenile justice agencies.

Commentary

      The authorities competent for disposition may be persons with very different backgrounds (magistrates in the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland and in regions influenced by the common law system; legally trained judges in countries using Roman law and in regions influenced by them; and elsewhere elected or appointed laymen or jurists, members of community-based boards etc.). For all these authorities, a minimum training in law, sociology, psychology, criminology and behavioural sciences would be required. This is considered as important as the organizational specialization and independence of the competent authority.
      For social workers and probation officers, it might not be feasible to require professional specialization as a prerequisite for taking over any function dealing with juvenile offenders. Thus, professional on-the-job instruction would be minimum qualifications.
      Professional qualifications are an essential element in ensuring the impartial and effective administration of juvenile justice. Accordingly, it is necessary to improve the recruitment, advancement and professional training of personnel and to provide them with the necessary means to enable them to properly fulfil their functions.
      All political, social, sexual, racial, religious, cultural or any other kind of discrimination in the selection, appointment and advancement of juvenile justice personnel should be avoided in order to achieve impartiality in the administration of juvenile justice. This was recommended by the Sixth United Nations Congress. Furthermore, the Sixth Congress called on Member States to ensure the fair and equal treatment of women as criminal justice personnel and recommended that special measures should be taken to recruit, train and facilitate the advancement of female personnel in juvenile justice administration.

Part four.

Non-institutional treatment

23. Effective implementation of disposition

      23.1 Appropriate provisions shall be made for the implementation of orders of the competent authority, as referred to in rule 14.1 above, by that authority itself or by some other authority as circumstances may require.
      23.2 Such provisions shall include the power to modify the orders as the competent authority may deem necessary from time to time, provided that such modification shall be determined in accordance with the principles contained in these Rules.

Commentary

      Disposition in juvenile cases, more so than in adult cases, tends to influence the offender's life for a long period of time. Thus, it is important that the competent authority or an independent body (parole board, probation office, youth welfare institutions or others) with qualifications equal to those of the competent authority that originally disposed of the case should monitr the implementation of the disposition. In some countries a juge d'execution des peines has been installed for this purpose.
      The composition, powers and functions of the authority must be flexible; they are described in general terms in rule 23 in order to ensure wide acceptability.

24. Provision of needed assistance

      24.1 Efforts shall be made to provide juveniles, at all stages of the proceedings, with necessary assistance such as lodging, education or vocational training, employment or any other assistance, helpful and practical, in order to facilitate the rehabilitative process.

Commentary

      The promotion of the well-being of the juvenile is of paramount consideration. Thus, rule 24 emphasizes the importance of providing requisite facilities, services and other necessary assistance as may further the best interests of the juvenile throughout the rehabilitative process.

25. Mobilization of volunteers and other community services

      25.1 Volunteers, voluntary organizations, local institutions and other community resources shall be called upon to contribute effectively to the rehabilitation of the juvenile in a community setting and, as far as possible, within the family unit.

Commentary

      This rule reflects the need for a rehabilitative orientation of all work with juvenile offenders. Co-operation with the community is indispensable if the directives of the competent authority are to be carried out effectively. Volunteers and voluntary services, in particular, have proved to be valuable resources but are at present underutilized. In some instances, the co-operation of ex-offenders (including ex-addicts) can be of considerable assistance.
      Rule 25 emanates from the principles laid down in rules l.l to l.6 and follows the relevant provisions of the International Covenant on Civil and Political Rights.

Part five.

Institutional treatment

26. Objectives of institutional treatment

      26.1 The objective of training and treatment of juveniles placed in institutions is to provide care, protection, education and vocational skills, with a view to assisting them to assume socially constructive and productive roles in society.
      26.2 Juveniles in institutions shall receive care, protection and all necessary assistance - social, educational, vocational, psychological, medical and physical - that they may require because of their age, sex and personality and in the interest of their wholesome development.
      26.3 Juveniles in institutions shall be kept separate from adults and shall be detained in a separate institution or in a separate part of an institution also holding adults.
      26.4 Young female offenders placed in an institution deserve special attention as to their personal needs and problems. They shall by no means receive less care, protection, assistance, treatment and training than young male offenders. Their fair treatment shall be ensured.
      26.5 In the interest and well-being of the institutionalized juvenile, the parents or guardians shall have a right of access.
      26.6 Inter-ministerial and inter-departmental co-operation shall be fostered for the purpose of providing adequate academic or, as appropriate, vocational training to institutionalized juveniles, with a view to ensuring that they do not leave the institution at an educational disadvantage.

Commentary

      The objectives of institutional treatment as stipulated in rules 26.1 and 26.2 would be acceptable to any system and culture. However, they have not yet been attained everywhere, and much more has to be done in this respect.
      Medical and psychological assistance, in particular, are extremely important for institutionalized drug addicts, violent and mentally ill young persons.
      The avoidance of negative influences through adult offenders and the safeguarding of the well-being of juveniles in an institutional setting, as stipulated in rule 26.3, are in line with one of the basic guiding principles of the Rules, as set out by the Sixth Congress in its resolution 4. The rule does not prevent States from taking other measures against the negative influences of adult offenders, which are at least as effective as the measures mentioned in the rule. (See also rule 13.4.)
      Rule 26.4 addresses the fact that female offenders normally receive less attention than their male counterparts, as pointed out by the Sixth Congress. In particular, resolution 9 of the Sixth Congress calls for the fair treatment of female offenders at every stage of criminal justice processes and for special attention to their particular problems and needs while in custody. Moreover, this rule should also be considered in the light of the Caracas Declaration of the Sixth Congress, which, inter alia, calls for equal treatment in criminal justice administration, and against the background of the Declaration on the Elimination of Discrimination against Women and the Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination against Women.
      The right of access (rule 26.5) follows from the provisions of rules 7.1, l0.1, 15.2 and l8.2. Inter-ministerial and inter-departmental co-operation (rule 26.6) are of particular importance in the interest of generally enhancing the quality of institutional treatment and training.

27. Application of the Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners adopted by the United Nations

      27.1 The Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners and related recommendations shall be applicable as far as relevant to the treatment of juvenile offenders in institutions, including those in detention pending adjudication.
      27.2 Efforts shall be made to implement the relevant principles laid down in the Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners to the largest possible extent so as to meet the varying needs of juveniles specific to their age, sex and personality.

Commentary

      The Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners were among the first instruments of this kind to be promulgated by the United Nations. It is generally agreed that they have had a world-wide impact. Although there are still countries where implementation is more an aspiration than a fact, those Standard Minimum Rules continue to be an important influence in the humane and equitable administration of correctional institutions.
      Some essential protections covering juvenile offenders in institutions are contained in the Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners (accommodation, architecture, bedding, clothing, complaints and requests, contact with the outside world, food, medical care, religious service, separation of ages, staffing, work, etc.) as are provisions concerning punishment and discipline, and restraint for dangerous offenders. It would not be appropriate to modify those Standard Minimum Rules according to the particular characteristics of institutions for juvenile offenders within the scope of the Standard Minimum Rules for the Administration of Juvenile Justice.
      Rule 27 focuses on the necessary requirements for juveniles in institutions (rule 27.l) as well as on the varying needs specific to their age, sex and personality (rule 27.2). Thus, the objectives and content of the rule interrelates to the relevant provisions of the Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners.

28. Frequent and early recourse to conditional release

      28.1 Conditional release from an institution shall be used by the appropriate authority to the greatest possible extent, and shall be granted at the earliest possible time.
      28.2 Juveniles released conditionally from an institution shall be assisted and supervised by an appropriate authority and shall receive full support by the community.

Commentary

      The power to order conditional release may rest with the competent authority, as mentioned in rule 14.1, or with some other authority. In view of this, it is adequate to refer here to the "appropriate" rather than to the "competent" authority.
      Circumstances permitting, conditional release shall be preferred to serving a full sentence. Upon evidence of satisfactory progress towards rehabilitation, even offenders who had been deemed dangerous at the time of their institutionalization can be conditionally released whenever feasible. Like probation, such release may be conditional on the satisfactory fulfillment of the requirements specified by the relevant authorities for a period of time established in the decision, for example relating to "good behaviour" of the offender, attendance in community programmes, residence in half-way houses, etc.
      In the case of offenders conditionally released from an institution, assistance and supervision by a probation or other officer (particularly where probation has not yet been adopted) should be provided and community support should be encouraged.

29. Semi-institutional arrangements

      29.1 Efforts shall be made to provide semi-institutional arrangements, such as half-way houses, educational homes, day-time training centres and other such appropriate arrangements that may assist juveniles in their proper reintegration into society.

Commentary

      The importance of care following a period of institutionalization should not be underestimated. This rule emphasizes the necessity of forming a net of semi-institutional arrangements.
      This rule also emphasizes the need for a diverse range of facilities and services designed to meet the different needs of young offenders re-entering the community and to provide guidance and structural support as an important step towards successful reintegration into society.

Part six.

Research, planning, policy formulation and evaluation

30. Research as a basis for planning, policy formulation and evaluation

      30.1 Efforts shall be made to organize and promote necessary research as a basis for effective planning and policy formulation.
      30.2 Efforts shall be made to review and appraise periodically the trends, problems and causes of juvenile delinquency and crime as well as the varying particular needs of juveniles in custody.
      30.3 Efforts shall be made to establish a regular evaluative research mechanism built into the system of juvenile justice administration and to collect and analyse relevant data and information for appropriate assessment and future improvement and reform of the administration.
      30.4 The delivery of services in juvenile justice administration shall be systematically planned and implemented as an integral part of national development efforts.

Commentary

      The utilization of research as a basis for an informed juvenile justice policy is widely acknowledged as an important mechanism for keeping practices abreast of advances in knowledge and the continuing development and improvement of the juvenile justice system. The mutual feedback between research and policy is especially important in juvenile justice. With rapid and often drastic changes in the life-styles of the young and in the forms and dimensions of juvenile crime, the societal and justice responses to juvenile crime and delinquency quickly become outmoded and inadequate.
      Rule 30 thus establishes standards for integrating research into the process of policy formulation and application in juvenile justice administration. The rule draws particular attention to the need for regular review and evaluation of existing programmes and measures and for planning within the broader context of overall development objectives.
      A constant appraisal of the needs of juveniles, as well as the trends and problems of delinquency, is a prerequisite for improving the methods of formulating appropriate policies and establishing adequate interventions, at both formal and informal levels. In this context, research by independent persons and bodies should be facilitated by responsible agencies, and it may be valuable to obtain and to take into account the views of juveniles themselves, not only those who come into contact with the system.
      The process of planning must particularly emphasize a more effective and equitable system for the delivery of necessary services. Towards that end, there should be a comprehensive and regular assessment of the wide-ranging, particular needs and problems of juveniles and an identification of clear-cut priorities. In that connection, there should also be a co-ordination in the use of existing resources, including alternatives and community support that would be suitable in setting up specific procedures designed to implement and monitor established programmes.

Минимальные стандартные правила Организации Объединенных Наций, касающиеся отправления правосудия в отношении несовершеннолетних ("Пекинские правила")

Приняты резолюцией Генеральной Ассамблеи ООН 40/33 от 10 декабря 1985 года

Часть первая
Общие принципы
1. Основные цели

      1.1. Государства-участники должны стремиться, в соответствии со своими общими интересами, способствовать благополучию несовершеннолетнего и его или ее семьи.
      1.2. Государства-члены должны стремиться к созданию условий, позволящих обеспечить содержательную жизнь подростка в обществе, которая, в тот период жизни, когда она или он наиболее склонны к неправильному поведению, будет благоприятствовать процессу развития личности и получения образования, в максимальной степени свободному от возможности совершения преступлений и правонарушений.
      1.3. Следует уделять достаточное внимание осуществлению позитивных мер, предполагающих полную мобилизацию всех возможных ресурсов, включая семью, добровольцев и другие группы общества, а также школы и другие общественные институты, с целью содействия благополучию подростка, с тем чтобы сократить необходимость вмешательства со стороны закона, и эффективного, справедливого и гуманного обращения с подростком, находящимся в конфликте с законом.
      1.4. Правосудие в отношении несовершеннолетних должно являться составной частью процесса национального развития каждой страны в рамках всестороннего обеспечения социальной справедливости для всех несовершеннолетних, одновременно содействуя таким образом защите молодежи и поддержанию мирного порядка в обществе.
      1.5. Настоящие Правила будут осуществляться в контексте экономических, социальных и культурных условий, существующих в каждом государстве-члене.
      1.6. Следует систематически развивать и координировать службы правосудия в отношении несовершеннолетних в целях повышения и поддержания на должном уровне квалификации персонала этих служб, включая их методы, подходы и отношение.

Комментарий 

      Эти широкие основные цели касаются всеобъемлющей социальной политики в целом и направлены на оказание максимального содействия обеспечению благополучия несовершеннолетних, что сведет до минимума необходимость вмешательства со стороны системы правосудия в отношении несовершеннолетних, и, в свою очередь, уменьшит ущерб, который может быть нанесен каким-либо вмешательством вообще. Такие меры заботы в отношении молодежи, принимаемые до совершения правонарушений, являются основным содержанием политики, направленной на устранение необходимости применения настоящих Правил.
      В правилах 1.1 - 1.3. указано на важную роль, которую будет играть конструктивная социальная политика в отношении несовершеннолетних, в частности в предотвращении преступлений и правонарушений, совершаемых несовершеннолетними. В правиле 1.4 правосудие в отношении несовершеннолетних определяется как составная часть системы обеспечения социальной справедливости для несовершеннолетних, а в правиле 1.6 указывается на необходимость постоянного совершенствования системы правосудия в отношении несовершеннолетних, принимая одновременно меры для разработки прогрессивной социальной политики в отношении несовершеннолетних в целом и учитывая необходимость постоянного улучшения работы персонала этой системы.
      Цель правила 1.5 заключается в том, чтобы отразить существующие в государствах-членах условия, от которых могут зависеть формы применения конкретных правил; эти формы неизбежно будут отличаться от форм, применяемых другими государствами.

2. Сфера применения Правил и используемые определения

      2.1. Следующие Минимальные стандартные правила применяются к несовершеннолетним правонарушителям беспристрастно, без каких бы то ни было различий в отношении, например, расы, цвета кожи, пола, языка, вероисповедания, политических или иных убеждений, национального или социального происхождения, имущественного, сословного или иного положения.
      2.2. Для целей настоящих Правил государства-члены применяют следующие определения таким образом, чтобы это отвечало их соответствующим правовым системам и концепциям:
      а) несовершеннолетним является ребенок или молодой человек, который в рамках существующей правовой системы может быть привлечен за правонарушение к ответственности в такой форме, которая отличается от формы ответственности, применимой к взрослому;
      б) правонарушением является любой проступок (действие или бездействие), наказуемый по закону в рамках существующей правовой системы;
      с) несовершеннолетним правонарушителем является ребенок или молодой человек, который подозревается в совершении правонарушения или, как установлено, совершил его.
      2.3. В рамках каждой национальной юрисдикции следует предпринять усилия для принятия комплекса законов, правил и положений, которые относятся непосредственно к несовершеннолетним правонарушителям и учреждениям и органам, в функции которых входит отправление правосудия в отношении несовершеннолетних, и которые призваны:
      а) удовлетворять различные потребности несовершеннолетних правонарушителей, защищая при этом их основные права;
      б) удовлетворять потребности общества;
      с) проводить в жизнь следующие правила неукоснительно и беспристрастно.

Комментарий 

      Минимальные стандартные правила специально сформулированы таким образом, чтобы они могли применяться в рамках различных правовых систем и в то же время устанавливать некоторые минимальные стандарты в обращении с несовершеннолетними правонарушителями при любом существующем определении несовершеннолетнего и при любой системе обращения с несовершеннолетним правонарушителем. Правила во всех случаях должны применяться беспристрастно и без каких-либо различий.
      Поэтому в правиле 2.1. подчеркивается важность применения Правил беспристрастно и без каких бы то ни было различий. Это правило следует формулировке принципа 2 Декларации прав ребенка (Резолюция 1386 (XVI). См. также Конвенцию о ликвидации всех форм дискриминации в отношении женщин (резолюция 34/180, приложение); Декларацию Всемирной конференции по борьбе с расизмом и расовой дискриминацией (Доклад Всемирной конференции по борьбе с расизмом и расовой дискриминацией. Женева, 14-25 августа 1978 года (издание Организации Объединенных Наций, в продаже под N R.79.XVI. 2), глава 2); Декларацию о ликвидации всех форм нетерпимости и дискриминации, основанных на религии или убеждениях (резолюция 36/55); Минимальные стандартные правила обращения с заключенными (см. Права человека: Сборник международных договоров) (издание Организации Объединенных Наций, в продаже под N R.83.XVI.1); Каракасскую декларацию (резолюция 35/171, приложение); и правило 9.).
      В правиле 2.2 дано определение понятия "несовершеннолетний" и "правонарушение" в качестве компонентов понятия "несовершеннолетний правонарушитель", являющегося основным предметом настоящих Минимальных стандартных правил (см., однако, также правила 3 и 4). Следует отметить, что возрастные пределы будут зависеть и будут прямо поставлены в зависимость от положений каждой правовой системы, тем самым полностью учитывая экономические, социальные, политические, культурные и правовые системы государств-членов. Поэтому понятие "несовершеннолетний" охватывает широкий возрастной диапазон от 7 до 18 лет или старше. Столь широкий диапазон представляется неизбежным ввиду многообразия национальных правовых систем и не умаляет значения настоящих Минимальных стандартных правил.
      В правиле 2.3. говорится о необходимости разработки конкретного национального законодательства, направленного на оптимальное воплощение в жизнь настоящих Минимальных стандартных правил, как в законодательстве, так и на практике.

3. Расширение сферы применения Правил

      3.1. Соответствующие положения Правил применяются не только к несовершеннолетним правонарушителям, но и к несовершеннолетним, которые могут быть привлечены к ответственности за любой конкретный поступок, не наказуемый в случае его совершения взрослым.
      3.2. Следует прилагать усилия для распространения действия принципов, изложенных в Правилах, на всех несовершеннолетних, в отношении которых принимаются меры по социальному обеспечению и установлению опеки.
      3.3. Следует прилагать также усилия для распространения действия принципов, изложенных в Правилах, на молодых совершеннолетних правонарушителей.

Комментарий 

      В правиле 3. предусматривается распространение действия средств защиты, предусмотренных в Минимальных стандартных правилах, касающихся отправления правосудия в отношении несовершеннолетних, на следующие случаи:
      а) предусмотренные в различных национальных правовых системах так называемые "статусные нарушения", когда круг действий, рассматриваемых в качестве правонарушений для несовершеннолетних, шире, чем для взрослых (например, прогулы, плохое поведение в школе и в семье, появление в нетрезвом состоянии в общественных местах и т.д.) (правило 3.1);
      б) принятие мер по социальному обеспечению несовершеннолетних и установлению опеки (правило 3.2);
      с) процедуры обращения с молодыми совершеннолетними правонарушителями в зависимости, несомненно, от конкретного возрастного предела (правило 3.3).
      Представляется оправданным распространение Правил на эти три категории. Правило 3.1 предусматривает минимальные гарантии в этих областях, а правило 3.2 рассматривается в качестве желательного шага в направлении более справедливого, равноправного и гуманного правосудия для всех несовершеннолетних, находящихся в конфликте с законом.

4. Возраст уголовной ответственности

      4.1. В правовых системах, в которых признается понятие возраста уголовной ответственности для несовершеннолетних, нижний предел такого возраста не должен устанавливаться на слишком низком возрастном уровне, учитывая аспекты эмоциональной, духовной и интеллектуальной зрелости.

Комментарий 

      Минимальные пределы возраста уголовной ответственности весьма различны в зависимости от исторических и культурных особенностей. Использование современного подхода заключается в определении способности ребенка перенести связанные с уголовной ответственностью моральные и психологические аспекты, то есть в определении возможности привлечения ребенка, в силу индивидуальных особенностей его или ее восприятия и понимания, к ответственности за явно антиобщественное поведение. Если возрастной предел уголовной ответственности установлен на слишком низком уровне или вообще не установлен, понятие ответственности становится бессмысленным. В целом существует тесная взаимосвязь между понятием ответственности за правонарушение или преступное поведение и другими социальными правами и обязанностями (такими, как семейное положение, гражданское совершеннолетие и т.д.).
      Поэтому следует приложить усилия для установления разумного низшего возрастного предела, который мог бы применяться в международном масштабе.

5. Цели правосудия в отношении несовершеннолетних

      5.1. Система правосудия в отношении несовершеннолетних направлена в первую очередь на обеспечение благополучия несовершеннолетнего и обеспечения того, чтобы любые меры воздействия на несовершеннолетних правонарушителей были всегда соизмеримы как с особенностями личности правонарушителя, так и с обстоятельствами правонарушения.

Комментарий 

      В правиле 5 отражены две важнейшие цели отправления правосудия в отношении несовершеннолетних. Первой целью является содействие благополучию несовершеннолетнего. Это - главная цель тех правовых систем, в которых делами несовершеннолетних правонарушителей занимаются суды по семейным делам или административные власти, но в то же время благополучию несовершеннолетнего должно уделяться особое внимание и в тех правовых системах, которые придерживаются модели уголовного преследования, что поможет избежать чисто карательных санкций (см. также правило 14).
      Второй целью является соблюдение "принципа соразмерности". Этот принцип широко известен, как средство ограничения использования карательных санкций, выражающихся в основном в использовании принципа воздаяния по заслугам в соответствии с тяжестью правонарушения. Реакция на действия молодых правонарушителей должны основываться на учете не только тяжести правонарушения, но и особенностей личности. Индивидуальные особенности правонарушителя (например, социальный статус, положение в семье, ущерб, нанесенный правонарушителем, и прочие факторы, связанные с личностью правонарушителя) должны оказывать влияние на соразмерность ответных действий (например, принятие во внимание желания правонарушителя компенсировать ущерб, нанесенный жертве, или ее или его желание вести полноценную и полезную жизнь).
      Аналогично, ответные действия, направленные на обеспечение благополучия молодого правонарушителя, могут выходить за рамки необходимого и тем самым наносить ущерб основным правам конкретного молодого человека, как это наблюдается в некоторых системах правосудия в отношении несовершеннолетних. В этом случае следует также обеспечить соразмерность ответных действий с учетом особенностей обстоятельств правонарушения и личности правонарушителя, а также жертвы.
      По сути, в правиле 5 предусматриваются всего лишь справедливые ответные действия на любое конкретное правонарушение или преступление, совершаемое несовершеннолетним. Многообразие аспектов, которые сочетает в себе это правило, может способствовать применению двух подходов: новые и новаторские виды ответных действий столь же желательны, как и меры предосторожности в отношении любого неоправданного расширения сети социального контроля над несовершеннолетними.

6. Объем дискреционных полномочий

      6.1. Ввиду различных особых потребностей несовершеннолетних, а также многообразия имеющихся мер, следует предусмотреть соответствующий объем дискреционных полномочий на всех этапах судебного разбирательства и на различных уровнях отправления правосудия в отношении несовершеннолетних, в том числе при расследовании, рассмотрении дела в суде, вынесении судебного решения и осуществлении контроля за выполнением судебных решений.
      6.2. Вместе с тем следует прилагать усилия для обеспечения соответствующей отчетности на всех этапах и уровнях при осуществлении любых дискреционных правомочий.
      6.3. Лица, использующие дискреционные полномочия, должны обладать соответствующей квалификацией или подготовкой для их благоразумного применения в соответствии со своими функциями и полномочиями.

Комментарий 

      В правилах 6.1, 6.2 и 6.3 охватывается несколько важных аспектов эффективного, справедливого и гуманного отправления правосудия в отношении несовершеннолетних: необходимость разрешить применение дискреционных полномочий на всех основных уровнях отправления правосудия, с тем чтобы принимающие решения лица могли действовать в зависимости от каждого конкретного случая; и необходимость предусмотреть меры контроля и противодействия для предотвращения случаев неправильного использования дискреционных полномочий и для защиты прав молодого правонарушителя. Подотчетность и профессионализм являются наиболее важными средствами ограничения широкого использования дискреционных полномочий. Таким образом, в данном случае подчеркивается значение профессиональных навыков и подготовки как ценных средств обеспечения благоразумного использования дискреционных полномочий в делах несовершеннолетних правонарушителей (см. также правила 1.6 и 2.2). В этом контексте подчеркивается значение разработки конкретных руководящих принципов использования дискреционных полномочий и обеспечения систем пересмотра дел, апелляций и т.п., с тем чтобы обеспечить проверку решений и подотчетность. Подобные механизмы конкретно не оговариваются ввиду определенных трудностей, связанных с их включением в международные Минимальные стандартные правила, в которых невозможно учесть все различия в системах правосудия.

7. Права несовершеннолетних

      7.1. Основные процессуальные гарантии, такие, как презумпция невиновности, право быть поставленным в известность о предъявленном обвинении, право на отказ давать показания, право иметь адвоката, право на присутствие родителей или опекуна, право на очную ставку со свидетелями и их перекрестный допрос и право на апелляцию в вышестоящую инстанцию должны быть гарантированы на всех этапах судебного разбирательства.

Комментарий 

      В правиле 7.1 подчеркиваются некоторые важные аспекты, которые являются существенными элементами справедливого и беспристрастного суда и признаны на международном уровне в существующих документах о правах человека. (см. также правило 14). Положение о презумпции невиновности, например, содержится также в статье 11 Всеобщей декларации прав человека и в статье 14.2 Международного пакта о гражданских и политических правах. В правиле 14 и далее настоящих Минимальных стандартных правил конкретно определяются вопросы, которые являются важными, в частности, при рассмотрении в суде дел несовершеннолетних, а в правиле 7.1 в общем виде подтверждаются самые основные процессуальные гарантии.

8. Обеспечение конфиденциальности

      8.1. Право несовершеннолетнего на конфиденциальность должно уважаться на всех этапах, чтобы избежать причинения ей или ему вреда из-за ненужной гласности или из-за ущерба репутации.
      8.2. В принципе не должна публиковаться никакая информация, которая может пивести к указанию на личность несовершеннолетнего правонарушителя.

Комментарий 

      В правиле 8 подчеркивается важность обеспечения права несовершеннолетнего на конфиденциальность. Молодежь особенно болезненно реагирует на нанесение ущерба репутации. Результаты криминологических исследований по вопросу о нанесении ущерба репутации свидетельствуют об отрицательных последствиях (различного рода), связанных с постоянным применением по отношению к молодым лицам таких определений, как "правонарушитель" или "преступник".
      В правиле 8 подчеркивается также важность защиты несовершеннолетнего от негативных последствий опубликования в средствах массовой информации сообщений об их делах (например, имена подозреваемых или осужденных молодых правонарушителей). Интересы личности следует защищать и гарантировать, по крайней мере в принципе. (Общие положения, содержащиеся в правиле 8, конкретизируются далее в правиле 21).

9. Защитительная оговорка

      9.1. Ничто в настоящих Правилах не должно толковаться как исключающее применение Минимальных стандартных правил обращения с заключенными, принятых Организацией Объединенных Наций. См. права человека: Сборник международных договоров (издание Организации Объединенных Наций, в продаже под N R83.XIV.1) и других документов и стандартов в отношении прав человека, которые признаны международным сообществом и касаются защиты молодых лиц и заботы о них.

Комментарий 

      Правило 9 предназначено для устранения любого недопонимания при толковании и претворении в жизнь настоящих Правил в соответствии с принципами, содержащимися в соответствующих существующих или разрабатываемых международных документах и стандартах о правах человека, таких как Всеобщая декларация прав человека; Международный пакт об экономических, социальных и культурных правах и Международный пакт о гражданских и политических правах; Декларация прав ребенка и проект конвенции о правах ребенка (см. резолюцию 1985/42 Экономического и Социального Совета). Следует учитывать, что применение настоящих Правил не наносит ущерба никаким аналогичным международным документам, которые могут содержать положения, имеющие более широкую сферу применения (см. также правило 27).

Часть вторая
Расследование и судебное разбирательство
10. Первоначальный контакт

      10.1. При задержании несовершеннолетнего ее или его родители или опекун немедленно ставятся в известность о таком задержании, а в случае невозможности такого немедленного уведомления, родители или опекун ставятся в известность позднее в кратчайшие возможные сроки.
      10.2. Судья или другое компетентное должностное лицо или орган незамедлительно рассматривают вопрос об освобождении.
      10.3. Контакты между органами по обеспечению правопорядка и несовершеннолетним правонарушителем осуществляются таким образом, чтобы уважать правовой статус несовершеннолетнего, содействовать благополучию несовершеннолетнего и избегать причинения ей или ему ущерба, с должным учетом обстоятельств дела.

Комментарий 

      Правило 10.1 в принципе содержится в правиле 92 Минимальных стандартных правил обращения с заключенными (Минимальные стандартные правила обращения с заключенными и соответствующие рекомендации были приняты в 1955 году (см. Первый Конгресс Организации Объединенных Наций по предупреждению преступности и обращению с правонарушителями. Женева. 22 августа - 3 сентября 1955 года: доклад, подготовленный Секретариатом (издание Организации Объединенных Наций, в продаже под № 1956. IV. 4). В своей резолюции 663 С (XXIV) от 31 июля 1957 года Экономический и Социальный Совет одобрил Минимальные стандартные правила, а также, в частности, рекомендации, касающиеся подбора и подготовки персонала для пенитенциарных и исправительных заведений и рекомендаций относительно открытых пенитенциарных и исправительных заведений. Совет рекомендовал правительствам положительно рассмотреть вопрос о принятии и применении Минимальных стандартных правил и по возможности полностью принимать во внимание две другие группы рекомендаций в ходе управления пенитерциарными и исправительными заведениями. Новое правило, правило 95, было включено согласно постановлению Экономического и Социального Совета, содержащемуся в его резолюции 2076 (LXII) от 13 мая 1977 года. Полный текст Минимальных стандартных правил обращения с заключенными содержится в документе Права человека: Сборник международных договоров).
      Вопрос об освобождении (правило 10.2) рассматривается незамедлительно судьей или другим компетентным должностным лицом. Под последним понимается любое лицо или учреждение в самом широком смысле этого понятия, включая органы общины или полицейские власти, имеющие полномочия на освобождение арестованного лица. (См. также Международный пакт о гражданских и политических правах, статья 9.3).
      Правило 10.3 касается некоторых основных аспектов процедуры и поведения полицейских и других должностных лиц по обеспечению правопорядка в уголовных делах несовершеннолетних. Выражение "избегать причинения ущерба", по общему признанию, является весьма гибкой формулировкой и охватывает многие стороны возможных действий (например, грубые формы словесного обращения, физическое насилие, осуждение окружающих). Уже само участие в процессах правосудия в отношении несовершеннолетних может "причинять ущерб" несовершеннолетним, поэтому термин "избегать причинения ущерба" следует толковать широко как причинение прежде всего наименьшего ущерба несовершеннолетним, а также любого дополнительного или излишнего ущерба. Это особенно важно при первоначальном контакте с органами по обеспечению правопорядка, который может оказать весьма значительное влияние на отношение несовершеннолетнего к государству и обществу. Кроме того, успех любого дальнейшего вмешательства во многом зависит от подобных первоначальных контактов. При этом весьма важное значение имеет сострадание и мягкий, но требовательный подход.

11. Прекращение дела

      11.1. При рассмотрении дел несовершеннолетних правонарушителей следует по возможности не прибегать к официальному разбору дела компетентным органом власти, указанным в правиле 14.1, ниже.
      11.2. Полиция, прокуратура или другие органы, ведущие дела несовершеннолетних, должны быть уполномочены принимать решения по таким делам, по своему усмотрению, без проведения официального слушания дела, согласно критериям, установленным для этой цели в соответствующей правовой системе, а также согласно принципам, содержащимся в настоящих Правилах.
      11.3. Любое прекращение дела, связанное с его передачей в соответствующие общинные или другие службы, требует согласия несовершеннолетнего или его или ее родителей или опекуна, при условии, что такое решение о передаче дела подлежит пересмотру компетентным органом власти на основании заявления.
      11.4. В целях содействия обеспечению дискреционного характера рассмотрения дел несовершеннолетних необходимо предусмотреть такие программы в рамках общины, как осуществление временного надзора и руководства, реституция и компенсация потерпевшим.

Комментарий 

      Прекращение дела, в том числе изъятие его из ведения уголовного правосудия и часто передача вспомогательным службам общины, обычно практикуется на официальной и неофициальной основе во многих правовых системах. Эта практика позволяет ограничить негативные последствия процедуры отправления правосудия в отношении несовершеннолетних (например, клеймо судимости и приговора). Во многих случаях наилучшие результаты дает невмешательство со стороны компетентных органов власти. Таким образом, прекращение дела в самом начале без передачи его альтернативным (социальным) службам может дать оптимальный результат. Это особенно касается дел, не связанных с серьезным нарушением, и когда семья, школа или другие институты, осуществляющие неофициальный социальный контроль, уже приняли или намерены принять надлежащие конструктивные меры воздействия.
      Как указывается в правиле 11.2, прекращение дела может быть осуществлено на любом этапе принятия решения - полицией, прокуратурой или другими учреждениями, например, судами, трибуналами, советами или комиссиями. Оно может быть осуществлено одним, несколькими или всеми органами власти, в соответствии с правилами и политикой соответствующих систем и с настоящими Правилами. Прекращение дела не должно ограничиваться лишь мелкими делами, и поэтому оно может быть важным средством.
      В правиле 11.3 подчеркивается важное значение обязательного согласия несовершеннолетнего нарушителя (или его родителей, или опекуна), на рекомендованную форму прекращения дела. (Без такого согласия прекращение дела с передачей его службам общины противоречило бы Конвенции об упразднении принудительного труда). (Конвенция № 105, принятая Генеральной конференцией Международной организации труда на ее сороковой сессии 25 июня 1957 года. Что касается текста Конвенции, см. сноску 67). Однако такое согласие не должно восприниматься как нечто неоспоримое, поскольку оно может иногда быть дано несовершеннолетним в состоянии отчаяния. В правиле подчеркивается, что следует свести к минимуму возможность принуждения и запугивания на всех уровнях процесса прекращения дела. Несовершеннолетние не должны чувствовать, что на них оказывается давление (например, чтобы избежать судебного процесса), или подвергаться давлению с целью получения согласия на ту или иную форму прекращения дела. Поэтому предлагается разработать положение об объективной оценке уместности вынесения решений, касающихся молодых правонарушителей, "компетентным органом власти на основании заявления" ("компетентный орган власти" может быть иным, нежели тот, о котором говорится в правиле 14).
      В правиле 11.4 рекомендуется положение, содержащее эффективные альтернативы отправлению правосудия в отношении несовершеннолетних в форме прекращения дела с передачей его в общину. Особенно рекомендуются программы, в которых предусматривается урегулирование посредством реституции потерпевшему и принятия мер с целью исключения в будущем нарушений закона посредством осуществления временного надзора и руководства. С учетом конкретных обстоятельств прекращение дела было бы уместным даже в случае совершения более серьезных правонарушений (например, первое правонарушение, деяние, совершенное под давлением приятелей, и т.д.).

12. Специализация полиции

      12.1. Для выполнения своих функций наилучшим образом служащие полиции, которые часто или исключительно занимаются несовершеннолетними или которые главным образом занимаются предупреждением преступности несовершеннолетних, должны пройти специальный инструктаж и подготовку. Для этой цели в крупных городах должны быть созданы специальные подразделения полиции.

Комментарий 

      В правиле 12 обращается внимание на необходимость специальной подготовки всех должностных лиц по обеспечению правопорядка, участвующих в отправлении правосудия в отношении несовершеннолетних. Поскольку полиция является для несовершеннолетних первым контактом с системой правосудия, крайне важно, чтобы она действовала квалифицированно и должным образом.
      Хотя связь между урбанизацией и преступностью, несомненно, является сложной, рост преступности несовершеннолетних связывается с ростом крупных городов, в частности, с их быстрым и непланируемым ростом. Поэтому специализированные подразделения полиции являются необходимыми не только для обеспечения соблюдения конкретных принципов, изложенных в настоящем документе (например, правило 1.6), но в более общем плане для обеспечения эффективного предупреждения преступности несовершеннолетних и борьбы с ней, а также улучшения обращения с несовершеннолетними правонарушителями.

13. Содержание под стражей до суда

      13.1. Содержание под стражей до суда применяется лишь в качестве крайней меры и в течение кратчайшего периода времени.
      13.2. Содержание под стражей до суда по возможности заменяется другими альтернативными мерами, такими, как постоянный надзор, активная воспитательная работа или помещение в семью или воспитательное заведение или дом.
      13.3. Несовершеннолетние, содержащиеся под стражей до суда, пользуются всеми правами и гарантиями Минимальных стандартных правил обращения с заключенными, принятых Организацией Объединенных Наций.
      13.4. Несовершеннолетние, содержащиеся под стражей до суда, должны содержаться отдельно от взрослых, а также в специальном учреждении или в специальном отделении учреждения, где содержатся также и взрослые.
      13.5. Во время пребывания под стражей несовершеннолетним должен обеспечиваться уход, защита и вся необходимая индивидуальная помощь социальная, психологическая, медицинская, физическая, а также помощь в области образования и профессиональной подготовки, - которые им могут потребоваться ввиду их возраста, пола и личности.

Комментарий 

      Нельзя недооценивать опасности "уголовного влияния" на несовершеннолетних, содержащихся под стражей до суда. Поэтому важно подчеркнуть необходимость применения альтернативных мер. В связи с этим в правиле 13.1 поощряется разработка новых и новаторских мер, с тем чтобы избежать такого содержания под стражей до суда в интересах благополучия несовершеннолетнего.
      Несовершеннолетним, содержащимся под стражей до суда, должны предоставляться все права и гарантии, предусмотренные Минимальными стандартными правилами обращения с заключенными, а также Международным пактом о гражданских и политических правах, в частности в статье 9 и пунктах 2.b и 3 статьи 10.
      Правило 13.4 не препятствует принятию государствами иных мер против отрицательного влияния взрослых правонарушителей, которые по крайней мере столь же эффективны, как и меры, упомянутые в данном правиле.
      Различные виды помощи, которые могут потребоваться, перечислены с тем, чтобы привлечь внимание к широкому кругу особых потребностей молодых людей, содержащихся под стражей (например, юношей или девушек, наркоманов, алкоголиков, умственно больных, психологически травмированных, например, в связи с арестом, и т.п.).
      Различные физические и психологические особенности молодых людей, содержащихся под стражей, могут служить основанием для классификации мер, на основании которых некоторые молодые люди содержатся под стражей до суда отдельно, что дает возможность избежать нанесения им ущерба и успешнее оказать необходимую помощь.
      Шестой Конгресс Организации Объединенных Наций по предупреждению преступности и обращению с правонарушителями в своей резолюции 4 о стандартах правосудия в отношении несовершеннолетних указал, что Правила, в частности, должны отражать основной принцип, заключающийся в том, что содержание под стражей до суда должно использоваться лишь в качестве крайней меры, что несовершеннолетних правонарушителей нельзя содержать в учреждении, где они могут подвергаться отрицательному влиянию со стороны взрослых лиц, находящихся под арестом, и что следует постоянно учитывать потребности, характерные для их уровня развития.

Часть третья
      Вынесение судебного решения и выбор мер воздействия
      14. Компетентный орган власти для вынесения
      судебного решения

      14.1. Если дело несовершеннолетнего правонарушителя не было прекращено (согласно правилу 11), ею или им занимается компетентный орган власти (суд, трибунал, совет, комиссия и т.д.) в соответствии с принципами справедливого и беспристрастного суда.
      14.2. Судебное разбирательство должно отвечать интересам несовершеннолетнего и осуществляться в атмосфере понимания, что позволит несовершеннолетнему участвовать в нем и свободно излагать свою точку зрения.

Комментарий 

      Трудно дать определение компетентного органа или лица, в котором бы универсально описывался орган власти, выносящий судебное решение. Под компетентным органом власти подразумеваются и те лица, которые руководят судом или трибуналом (один судья или несколько членов), включая судей-профессионалов и лиц, не являющихся юристами, а также административные комиссии (например, в шотландской и скандинавской системах) или другие менее официальные органы общин и учреждения судебного характера, занимающиеся разрешением конфликтов.
      Процедура обращения с несовершеннолетними правонарушителями должна в любом случае следовать минимальным стандартам, которые применимы почти повсеместно ко всем обвиняемым в соответствии с процедурой, известной как "надлежащая законная процедура". В соответствии с надлежащей процедурой, понятие "справедливый и беспристрастный суд" включает такие основные гарантии, как презумпция невиновности, представление и изучение доказательств, общеправовая защита, право на отказ давать показания, право на последнее слово во время слушания дела, право на апелляцию и т.д. (см. также правило 7.1).

15. Адвокат, родители и опекуны

      15.1. В ходе всего судебного разбирательства несовершеннолетний имеет право быть представленным его или ее адвокатом или право на обращение за бесплатной правовой помощью, если предоставление такой помощи предусмотрено в этой стране законодательством.
      15.2. Родители или опекун имеют право участвовать в судебном разбирательстве, и компетентный орган власти может потребовать их присутствия в интересах несовершеннолетнего. Однако компетентный орган власти может отказать им в таком участии, если имеются основания полагать, что это необходимо в интересах несовершеннолетнего.

Комментарий 

      В правиле 15.1 используется терминология, аналогичная терминологии правила 93 Минимальных стандартных правил обращения с заключенными. Если положение об адвокате и бесплатной правовой помощи необходимо для обеспечения несовершеннолетнему правовой помощи, то право родителей или опекуна на участие, как указывается в правиле 15.2, следует рассматривать как оказание общей психологической и эмоциональной поддержки несовершеннолетнему, как функцию, которая должна выполняться в течение всего разбирательства.
      Для компетентных органов власти, которые стремятся надлежащим образом рассмотреть дело, видимо было бы полезным, в частности, сотрудничество со стороны юридических представителей несовершеннолетнего (или какого-либо другого помощника, которому несовершеннолетний может верить и действительно верит). Это положение может утратить свое значение в том случае, когда присутствие родителей или опекунов при слушании дела оказывает отрицательное влияние, например, если они проявляют враждебное отношение к несовершеннолетнему; поэтому должна быть предусмотрена возможность отказа им в таком участии.

16. Доклады о результатах социального обследования

      16.1. Во всех случаях, за исключением мелких правонарушений, до вынесения компетентным органом власти окончательного решения, предшествующего приговору, необходимо тщательно изучить окружение и условия, в которых живет несовершеннолетний, или обстоятельства, при которых было совершено правонарушение, с тем чтобы содействовать вынесению компетентным органом власти разумного судебного решения по делу.

Комментарий 

      Доклады о результатах социального обследования (социальные заключения или доклады до вынесения приговора) оказывают незаменимую помощь в большинстве случаев, связанных с судебным разбирательством дел несовершеннолетних. Компетентные органы должны знать о соответствующих фактах, касающихся несовершеннолетнего, например, о социальном и семейном окружении несовершеннолетнего, его учебе в школе, воспитании и т.д. Для этой цели в некоторых судебных системах используются специальные социальные службы или сотрудники, выполняющие эти функции для судов или комиссий. Эти функции могут выполняться другими сотрудниками, в том числе должностными лицами системы пробации. Поэтому в данном правиле указывается на необходимость соответствующих социальных служб для квалифицированной подготовки докладов о результатах социального обследования.

17. Руководящие принципы вынесения судебного
решения и выборы мер воздействия

      17.1. При выборе мер воздействия компетентный орган должен руководствоваться следующими принципами:
      а) меры воздействия всегда должны быть соизмеримы не только с обстоятельствами и тяжестью правонарушения, но и с положением и потребностями несовершеннолетнего, а также с потребностями общества;
      b) решения об ограничении личной свободы несовершеннолетнего должны приниматься только после тщательного рассмотрения вопроса и ограничение должно быть по возможности сведено до минимума;
      с) несовершеннолетнего правонарушителя не следует лишать личной свободы, если только он не признан виновным в совершении серьезного деяния с применением насилия против другого лица или в неоднократном совершении других серьезных правонарушений, а также в отсутствие другой соответствующей меры воздействия;
      d) при рассмотрении дела несовершеннолетнего вопрос о его или ее благополучии должен служить определяющим фактором.
      17.2. Ни за какое преступление, совершенное несовершеннолетним, смертный приговор не выносится.
      17.3. Несовершеннолетние не подвергаются телесным наказаниям.
      17.4. Компетентный орган власти должен иметь право в любой момент прекратить судебное разбирательство.

Комментарий 

      Главная трудность в разработке руководящих принципов для вынесения судебного решения в отношении молодых людей проистекает из неразрешенных противоречий философского характера между:
      а) перевоспитанием и воздаянием по заслугам;
      b) помощью и пресечением и наказанием;
      с) мерой воздействия с учетом исключительных обстоятельств конкретного дела и мерой воздействия в интересах защиты общества в целом;
      d) общим предупреждением и индивидуальным наказанием.
      Противоречие между этими подходами четче проявляется в отношении дел несовершеннолетних, чем в отношении дел взрослых. В силу разнообразия причин и следствий, являющихся отличительной чертой дел несовершеннолетних, между этими альтернативами возникает сложная взаимозависимость.
      Минимальные стандартные правила отправления правосудия в отношении несовершеннолетних не предписывают применение какого-либо подхода, а скорее указывают на подход, в наибольшей степени отвечающий международно признанным принципам. Поэтому основные положения, изложенные в правиле 17.1, в частности в подпунктах а и с, следует воспринимать главным образом как практические руководящие принципы, которые должны служить общей отправной точкой; при учете их соответствующими органами (см. также правило 5) они могли бы в значительной степени способствовать обеспечению защиты основных прав несовершеннолетних правонарушителей, в особенности основных прав на развитие личности и образование.
      В подпункте b правила 17.1 указывается, что подход, имеющий чисто карающий характер, является неприемлемым. Если в делах взрослых и также, возможно, в случае серьезных правонарушений несовершеннолетних заслуженное наказание и карающие санкции могут рассматриваться как в определенной степени обоснованные, то в делах несовершеннолетних над такими соображениями должны всегда преобладать интересы обеспечения благополучия и будущего молодых людей.
      Согласуясь с резолюцией 8 шестого Конгресса Организации Объединенных Наций, подпункт b правила 17.1 способствует максимально широкому применению альтернатив заключению, учитывая необходимость удовлетворения конкретных потребностей молодежи. Поэтому следует полностью использовать весь диапазон существующих альтернативных мер и разрабатывать новые альтернативные меры с учетом требований безопасности общества. Максимально широко должна применяться система пробации путем вынесения условных приговоров, отсрочки и исполнения, постановлений советов и других видов решений.
      Подпункт с правила 17.1 отвечает одному из руководящих принципов резолюции 4 шестого Конгресса, направленного на то, чтобы избегать заключения несовершеннолетних в тюрьму, за исключением тех случаев, когда нет другой соответствующей меры, которая обеспечивала бы безопасность общества.
      Положение о запрещении смертной казни в правиле 17.2 отвечает статье 6.5 Международного пакта о гражданских и политических правах.
      Положение о запрещении телесных наказаний отвечает статье 7 Международного пакта о гражданских и политических правах и Декларацию о защите всех лиц от пыток и других жестоких, бесчеловечных или унижающих достоинство видов обращения и наказания, а также Конвенции против пыток и других жестоких бесчеловечных или унижающих достоинство видов обращения и наказания и проекту конвенции о правах ребенка.
      Право на прекращение в любой момент судебного разбирательства (правило 17.4) является отличительной чертой, присущей практике обращения с несовершеннолетними правонарушителями в отличие от взрослых. В любое время компетентному органу власти могут стать известны обстоятельства, которые позволят считать полное прекращение вмешательства наилучшим решением по делу.

18. Различные меры воздействия

      18.1. В целях обеспечения большей гибкости и во избежание по возможности заключения в исправительные учреждения компетентный орган власти должен располагать при разрешении дела широким комплексом мер воздействия. Такими мерами, которые могут осуществляться в сочетании друг с другом, являются:
      а) постановления об опеке, руководстве и надзоре;
      b) пробация;
      с) постановления о работе на благо общины;
      d) финансовые наказания, компенсация и реституция;
      е) постановления о принятии промежуточных и других мер;
      f) постановления об участии в групповой психотерапии и других подобных мероприятиях;
      g) постановления, касающиеся передачи на воспитание, места проживания или других воспитательных мер;
      h) другие соответствующие постановления.
      18.2. Ни один несовершеннолетний не может быть изъят из-под надзора родителей, частично или полностью, если это не оправдано обстоятельствами ее или его дела.

Комментарий 

      В правиле 18.2 делается попытка перечислить некоторые важные меры воздействия и санкции, которые успешно применяются в различных правовых системах. В целом они перспективны и заслуживают применения и дальнейшего развития. В этом правиле не указываются какие-либо требования в отношении персонала, поскольку соответствующего персонала может не быть в некоторых регионах; в этих регионах можно разрабатывать и применять меры, для осуществления которых требуется меньше персонала.
      Для примеров, указанных в правиле 18.1, общим является прежде всего, опора на общину как на инструмент эффективного осуществления альтернативных решений. Перевоспитание с привлечением общины представляет собой традиционную меру, которая заключает в себе многие аспекты. В связи с этим соответствующим властям следует поощрять предоставление общинами своих услуг.
      В правиле 18.2 указывается на важную роль семьи, которая, в соответствии со статьей 10.1 Международного пакта об экономических, социальных и культурных правах, является "естественной и основной ячейкой общества". В рамках семьи родители имеют не только право, но и обязаны обеспечить уход и надзор за своими детьми. Поэтому в соответствии с правилом 18.2 разлучение детей и родителей является крайней мерой. К ней можно прибегать лишь в тех случаях, когда факты дела оправдывают этот серьезный шаг (например, жестокое обращение с детьми).

19. Минимальное использование мер, предусматривающих
      заключение в исправительные учреждения

      19.1. Помещение несовершеннолетнего в какое-либо исправительное учреждение всегда должно быть крайней мерой, применяемой в течение минимально необходимого срока.

Комментарий 

      Прогрессивная криминология выступает за предпочтительное использование мер, не предусматривающих содержания в исправительных учреждениях. Установлено, что в лучшем случае имеется незначительная разница в результатах, достигнутых посредством содержания в исправительных учреждениях по сравнению с результатами, достигнутыми без применения этой меры. Многочисленные неблагоприятные последствия для личности, которые, по-видимому, являются неизбежными при любом помещении в исправительное учреждение, совершенно очевидно не могут быть компенсированы исправительной работой. Это особенно справедливо в отношении несовершеннолетних, которые подвержены отрицательным влияниям. Кроме того, негативные последствия, связанные не только с лишением свободы, но и с изоляцией от общества, сказываются на несовершеннолетнем в большей степени, чем на взрослом, поскольку они затрагивают несовершеннолетнего на начальной стадии его развития.
      Цель правила 19 заключается в ограничении содержания в исправительных учреждениях в двух отношениях: количественном ("крайняя мера") и временном ("минимального срока"). В правиле 19 отражен один из руководящих принципов резолюции 4 шестого Конгресса Организации Объединенных Наций: несовершеннолетний нарушитель не должен заключаться в тюрьму, за исключением тех случаев, когда не имеется других соответствующих мер. Поэтому в данном правиле содержится призыв к тому, чтобы в тех случаях, когда несовершеннолетний должен быть помещен в исправительное учреждение, лишение свободы должно быть ограничено минимально необходимым сроком и при этом должны быть осуществлены специальные организационные мероприятия по содержанию несовершеннолетнего и учтены различные типы правонарушений и учреждений. Фактически, предпочтение должно отдаваться "открытым" учреждениям перед "закрытыми". Кроме того, все учреждения должны быть исправительного или образовательного типа, а не тюремного.

20. Устранение ненужных задержек

      20.1. Любое дело несовершеннолетнего с самого начала следует вести быстро, не допуская каких-либо ненужных задержек.

Комментарий 

      Быстрое осуществление официального судопроизводства по делам несовершеннолетних является первоочередной задачей. В противном случае все положительное, что могло бы быть достигнуто в ходе разбирательства и вынесения решения, может оказаться под угрозой. Со временем несовершеннолетнему будет все труднее, а иногда и невозможно логически и психологически увязать процедуру судебного разбирательства и вынесение решения с самим правонарушением.

21. Протоколы

      21.1. Материалы дел несовершеннолетних правонарушителей должны храниться строго конфиденциально и не должны передаваться третьим лицам. Доступ к таким материалам должен быть ограничен кругом лиц, непосредственно занимающимся разбором данного дела, или других лиц, имеющих соответствующие полномочия.
      21.2. Материалы дел несовершеннолетних правонарушителей не должны использоваться при разборе дел взрослых правонарушителей в последующих случаях, связанных с тем же правонарушителем.

Комментарий 

      В этом правиле делается попытка установить равновесие между конфликтующими интересами в связи с протоколами или материалами дел, а именно: интересами органов полиции, прокуратуры и других органов с целью совершенствования выполнения функций надзора и интересами несовершеннолетнего правонарушителя (см. также правило 8). Выражение "другие лица, имеющие соответствующие полномочия" обычно подразумевает, среди прочих лиц, исследователей.

22. Необходимость профессионализма и подготовки

      22.1. Для обеспечения и поддержания необходимой профессиональной компетентности всего персонала, занимающегося делами несовершеннолетних, следует использовать профессиональную подготовку, обучение в процессе работы, курсы переподготовки и другие соответствующие виды обучения.
      22.2. Персонал органов правосудия по делам несовершеннолетних должен подбираться с учетом различных категорий несовершеннолетних, которые вступают в контакт с системой правосудия по делам несовершеннолетних. Следует приложить усилия для обеспечения справедливого представительства женщин и национальных меньшинств в органах правосудия по делам несовершеннолетних.

Комментарий 

      Лица, в компетенцию которых входит принятие решений в отношении несовершеннолетних, могут иметь самую различную квалификацию (магистры в Соединенном Королевстве Великобритании и Северной Ирландии и в регионах, находящихся под влиянием системы общего права; судьи, имеющие юридическое образование, в странах, использующих римское право, и в регионах, на которые распространяется их влияние; выборные или назначаемые лица, не являющиеся профессионалами-юристами, или юристы в других странах, члены общинных советов и т.д.). Все эти лица должны иметь минимальную подготовку в области права, социологии, психологии, криминологии и наук о поведении. Это требование имеет столь же важное значение, как и организационная специализация и независимость компетентного органа власти.
      Вряд ли возможно требовать от работников социального сектора и должностных лиц системы пробации профессиональной специализации в качестве предварительного условия для передачи им любых функций в отношении несовершеннолетних правонарушителей. Поэтому профессиональный инструктаж в ходе их работы является минимальной необходимой квалификацией.
      Профессиональная квалификация является необходимым элементом для обеспечения беспристрастного и эффективного отправления правосудия в отношении несовершеннолетних. Поэтому необходимо улучшить набор, продвижение и профессиональную подготовку персонала и обеспечить его необходимыми средствами, которые позволяли бы ему соответствующим образом выполнять свои функции.
      В целях достижения беспристрастности при отправлении правосудия в отношении несовершеннолетних следует избегать любой дискриминации на политической, социальной, половой, расовой, религиозной, культурной или любой другой основе в отношении отбора, назначения и продвижения персонала в системе правосудия по делам несовершеннолетних. Такова была рекомендация шестого Конгресса. Кроме того, шестой Конгресс призвал государства-члены обеспечить справедливое и равноправное положение женщин-сотрудников в системе уголовного правосудия и рекомендовал принять специальные меры для набора, подготовки и содействия продвижению женщин-сотрудников в системе правосудия в отношении несовершеннолетних.

Часть четвертая
      Обращение с правонарушителями вне
      исправительных учреждений
      23. Эффективное исполнение решения

      23.1. Необходимо предусмотреть соответствующие положения об исполнении постановлений компетентного органа, указанного в правиле 14.1, выше, самим этим органом или каким-либо другим органом, в зависимости от обстоятельств.
      23.2. Такие положения должны включать право компетентного органа периодически вносить, по мере необходимости, изменения в постановления при условии, что характер таких изменений будет определяться в соответствии с принципами, содержащимися в этих Правилах.

Комментарий 

      Решение по делам несовершеннолетних, в большей степени чем по делам взрослых, может оказать влияние на жизнь правонарушителя в течение длительного периода времени. Поэтому важное значение имеет надзор за исполнением решения со стороны компетентного органа власти или независимого органа (комиссии по делам поручительства, службы системы пробации, учреждения социального обеспечения молодежи и других), полномочия которого аналогичны полномочиям компетентного органа власти, принявшего первоначальное решение по делу. С этой целью в некоторых странах учреждена должность juge de 1' execution des peines.
      Состав, полномочия и функции этого органа власти должны носить гибкий характер; в правиле 23 дано их общее описание, с тем, чтобы обеспечить их широкую приемлемость.

24. Предоставление необходимой помощи

      24.1. Следует прилагать усилия для предоставления несовершеннолетним на всех этапах судебного разбирательства необходимой помощи, такой как обеспечение жильем, получение образования или профессиональной подготовки, трудоустройство или любая другая помощь, которая может оказаться полезной и практичной в целях содействия процессу перевоспитания.

Комментарий 

      Содействие благополучию несовершеннолетних имеет первостепенное значение. Поэтому в правиле 24 подчеркивается важность создания необходимых условий и предоставления услуг и другой необходимой помощи для обеспечения интересов несовершеннолетних в течение всего процесса перевоспитания.

25. Мобилизация добровольцев и других общинных служб

      25.1. Следует привлекать добровольцев, добровольные организации, местные учреждения и другие общинные службы, с тем чтобы они внесли свой действенный вклад в перевоспитание несовершеннолетних в рамках общины, и насколько это возможно, в рамках семьи.

Комментарий

      Это правило отражает необходимость ориентации всей работы с несовершеннолетними правонарушителями на перевоспитание. Для эффективного выполнения указаний компетентных органов власти сотрудничество с общиной имеет исключительно важное значение. В частности, добровольцы и добровольные службы оказывают чрезвычайно ценные услуги, однако в настоящее время их возможности используются недостаточно. В некоторых случаях значительную помощь могут оказывать бывшие правонарушители (в том числе бывшие наркоманы).
      Правило 25 строится на принципах, которые изложены в правилах 1.1 - 1.6, и аналогично соответствующим положениям Международного пакта о гражданских и политических правах.

Часть пятая
      Обращение с правонарушителями
      в исправительных учреждениях
      26. Цели обращения с правонарушителями
      в исправительных учреждениях

      26.1. Целью воспитательной работы с несовершеннолетними, содержащимися в исправительных учреждениях, является обеспечение опеки, защиты, образования и профессиональной подготовки с целью оказания им помощи для выполнения социально-полезной и плодотворной роли в обществе.
      26.2. Несовершеннолетним в исправительных учреждениях должен обеспечиваться уход, защита и вся необходимая помощь - социальная, психологическая, медицинская, физическая, а также помощь в области образования и профессиональной подготовки, - которые им могут потребоваться с учетом их возраста, пола и личности, а также интересов их полноценного развития.
      26.3. Несовершеннолетние в исправительных учреждениях должны содержаться отдельно от взрослых, а также в специальном исправительном учреждении или специальном отделении исправительного учреждения, где содержатся также и взрослые.
      26.4. Молодым женщинам-правонарушителям, помещенным в исправительное учреждение, должно уделяться особое внимание с учетом их личных нужд и проблем. Им должен обеспечиваться такой же уход, защита, помощь, обращение и профессиональная подготовка, как и молодым мужчинам-правонарушителям. Следует обеспечить справедливое обращение с ними.
      26.5. В интересах благополучия несовершеннолетних, помещенных в исправительные учреждения, их родители или опекуны должны иметь право посещать их.
      26.6. Необходимо поощрять межминистерское и межведомственное сотрудничество с целью обеспечения соответствующей академической или, по возможности, профессиональной подготовки находящихся в исправительных учреждениях несовершеннолетних, с тем чтобы после их выхода из исправительного учреждения они имели полноценное образование.

Комментарий

      Цели обращения с правонарушителями в исправительных учреждениях, сформулированные в правилах 26.1 и 26.2, должны быть приемлемы для любой системы и культуры. Однако они не были достигнуты повсеместно, и в связи с этим предстоит еще очень большая работа.
      В частности, оказание медицинской и психологической помощи имеет исключительно важное значение для помещенных в исправительные учреждения наркоманов, агрессивных и психически больных молодых людей.
      Необходимо избегать отрицательного влияния взрослых правонарушителей и охранять благополучие несовершеннолетних в условиях исправительного учреждения, как предусмотрено в правиле 26.3, что соответствует одному из основных руководящих принципов этих Правил, как он изложен шестым Конгрессом в его резолюции 4. Это правило не препятствует принятию государствами иных мер против отрицательного влияния взрослых правонарушителей, которые по крайней мере столь же эффективны, как и меры, упомянутые в данном правиле. (См. также правило 13.4).
      Правило 26.4 связано с тем обстоятельством, что женщинам-правонарушителям, как отмечалось на шестом Конгрессе, уделяется обычно меньше внимания, чем мужчинам. В частности, в резолюции 9 шестого Конгресса содержится призыв к справедливому обращению с женщинами-правонарушителями на каждом этапе процесса уголовного правосудия, а также к рассмотрению с особым вниманием их конкретных проблем и нужд в период лишения свободы. Кроме того, это правило должно рассматриваться в свете Каракасской декларации шестого Конгресса, которая, в частности, призывает к равноправному обращению при отправлении уголовного правосудия, и в свете Декларации о ликвидации дискриминации в отношении женщин и Конвенции о ликвидации всех форм дискриминации в отношении женщин. Право посещения заключенных (правило 26.5) вытекает из положений правил 7.1, 10.1, 15.2 и 18.2. Межминистерское и межведомственное сотрудничество (правило 26.6) имеет особо важное значение для общего повышения качества обращения с правонарушителями в исправительных учреждениях и их профессионального обучения.

27. Применение Минимальных стандартных правил обращения
      с заключенными, принятых Организацией Объединенных Наций

      27.1. Минимальные стандартные правила обращения с заключенными и соответствующие рекомендации используются по мере их применимости к обращению с несовершеннолетними правонарушителями в исправительных учреждениях, включая тех, которые находятся под стражей в ожидании судебного решения.
      27.2. Необходимо прилагать усилия для возможно более полного выполнения соответствующих принципов, изложенных в Минимальных стандартных правилах обращения с заключенными, в целях удовлетворения различных нужд несовершеннолетних с учетом их возраста, пола и личности.

Комментарий 

      Минимальные стандартные правила обращения с заключенными явились одним из первых документов такого рода, провозглашенных Организацией Объединенных Наций. По всеобщему признанию, их воздействие ощущается во всем мире. Хотя до сих пор имеются страны, в которых их осуществление остается пожеланием, а не фактом, эти Минимальные стандартные правила продолжают являться важным фактором гуманного и справедливого использования исправительных учреждений.
      В Минимальных стандартных правилах обращения с заключенными отражены некоторые основные обращения с несовершеннолетними правонарушителями в исправительных учреждениях (помещения и их оборудование, спальные принадлежности, одежда, рассмотрение заявлений и жалоб, контакты с внешним миром, питание, медицинское обслуживание, отправление религиозных обрядов, разбивка по возрастным категориям, требования к персоналу, труд и т.д.), а также положения, касающиеся наказаний, дисциплины и средств усмирения опасных правонарушителей. Было бы нецелесообразно изменять эти Минимальные стандартные правила обращения с заключенными, чтобы отразить особые характерные черты исправительных учреждений для несовершеннолетних правонарушителей в сфере действия Минимальных стандартных правил, касающихся отправления правосудия в отношении несовершеннолетних.
      В правиле 27 изложены необходимые требования в отношении несовершеннолетних, находящихся в исправительных учреждениях (правило 27.1), а также об удовлетворении их различных конкретных нужд с учетом их возраста, пола и личности (правило 27.2). Поэтому цели и содержание данного правила в некоторых отношениях совпадают с соответствующими положениями Минимальных стандартных правил обращения с заключенными.

28. Регулярное применение условного освобождения
на ранних этапах

      28.1. Условное освобождение из исправительного учреждения применяется соответствующими органами в возможно более широких масштабах и в возможно более ранние сроки.
      28.2. Несовершеннолетние, условно освобожденные из исправительного учреждения, получают помощь и находятся под надзором соответствующего органа и должны получать поддержку со стороны общины.

Комментарий 

      Право принимать решение об условном освобождении может быть предоставлено компетентному органу власти, указанному в правиле 14.1, или какому-либо другому органу власти. Поэтому в данном случае целесообразно использовать определение "соответствующий", нежели "компетентный" орган власти.
      Если позволяют обстоятельства, следует отдать предпочтение условному освобождению, не заставляя молодого правонарушителя полностью отбывать свой срок. При наличии данных, свидетельствующих об удовлетворительном ходе перевоспитания, даже нарушители, которые считались опасными в момент их помещения в исправительное учреждение, могут быть, если позволяют обстоятельства, освобождены условно. Подобно установлению испытательного срока, такое освобождение может быть обусловлено выполнением условий, поставленных соответствующими органами на срок, указанный в решении, например условия "хорошего поведения" правонарушителя, участия в общинных мероприятиях, проживания в исправительных учреждениях с ослабленным режимом и т.д.
      В случае условного освобождения правонарушителей из исправительного учреждения необходимо предусмотреть помощь и надзор со стороны должностного лица системы пробации или другого должностного лица (в частности в странах, где система пробации еще не применяется), а также поощрять оказание поддержки со стороны общины.

29. Промежуточные формы работы

      29.1. Следует прилагать усилия для использования промежуточных форм работы, таких как исправительные учреждения с ослабленным режимом, воспитательные дома, центры дневной подготовки и другие аналогичные им соответствующие формы, которые могут способствовать надлежащей реинтеграции несовершеннолетних в жизнь общества.

Комментарий 

      Не следует недооценивать важность опеки после освобождения из исправительного учреждения. В данном правиле особо указывается на необходимость создания сети учреждений промежуточного типа.
      В этом правиле подчеркивается также необходимость создания разнообразных учреждений и служб, рассчитанных на удовлетворение различных нужд молодых правонарушителей, возвращающихся в общество, и обеспечения руководства и структурной поддержки как важной меры для их успешной реинтеграции в жизнь общества.

Часть шестая
Исследования, планирование,
разработка и оценка политики
      30. Исследования как основа планирования,
разработки и оценки политики

      30.1. Следует прилагать усилия для организации и поощрения необходимой исследовательской работы, являющейся основой эффективного планирования и разработки политики.
      30.2. Следует прилагать усилия для периодического обзора и оценки тенденций, проблем и причин правонарушений и преступности среди несовершеннолетних, а также различных конкретных нужд несовершеннолетних, находящихся в заключении.
      30.3. Следует прилагать усилия для создания механизма регулярных оценочных исследований в рамках системы отправления правосудия в отношении несовершеннолетних и для сбора и анализа соответствующих данных и информации в целях надлежащей оценки и последующего совершенствования и реформы системы отправления правосудия.
      30.4. Представление услуг при отправлении правосудия в отношении несовершеннолетних следует систематически планировать и осуществлять в качестве неотъемлемой части мероприятий по национальному развитию.

Комментарий 

      Использование исследований как основы для рациональной политики в области правосудия в отношении несовершеннолетних широко признается в качестве важного механизма для поддержания соответствия практики уровню научных достижений и постоянного развития и совершенствования системы правосудия в отношении несовершеннолетних. Взаимная обратная связь между исследовательской работой и политикой имеет особо важное значение в области правосудия в отношении несовершеннолетних. В условиях быстрых и часто радикальных изменений в стиле жизни молодежи, а также формах и масштабах преступности несовершеннолетних, реакция общества и правосудия на правонарушения и преступность со стороны несовершеннолетних быстро становится устаревшей и неадекватной.
      Поэтому в правиле 30 указаны стандарты для включения исследовательской деятельности в процесс разработки политики и ее применения при отправлении правосудия в отношении несовершеннолетних. В данном правиле особое внимание обращается на необходимость регулярных обзоров и оценки существующих программ и мер, а также планирования в более широком контексте общих задач развития.
      Постоянная оценка нужд несовершеннолетних, а также тенденций и проблем правонарушений среди несовершеннолетних является предварительным условием для улучшения методов разработки соответствующей политики и надлежащих мер вмешательства как на официальном, так и неофициальном уровнях. В этом контексте ответственные учреждения должны оказывать содействие исследованиям, осуществляемым независимыми лицами и организациями, и видимо было бы целесообразно получать и учитывать мнение самих несовершеннолетних, и не только тех, которые вступают в контакт с системой правосудия.
      В процессе планирования на первый план, в частности, должна выдвигаться задача создания более эффективной и справедливой системы обеспечения необходимых услуг. В этих целях должен проводиться комплексный и регулярный анализ разнообразных конкретных нужд и проблем несовершеннолетних и выявление первоочередных задач. В этой связи необходимо также координировать использование имеющихся ресурсов, в том числе альтернатив и общественной поддержки, которые способствовали бы разработке конкретных процедур для осуществления и контроля над результатами разработанных программ.